Бошко Обрадовић: Прошло је десет година од Кијуковог одласка

    Никада нисам ни помислио да Предраг Драгић Кијук може умрети. Напротив, био сам сигуран да је тај човек бесмртан. Да никада не може и неће умрети. Као да је био стар стотинама и хиљадама година, и као да ће још толико живети. Толико је знања, мудрости и искуства сабрао у себи. Толико је још имао да исприча и напише. Толико је у њему остало непубликованих тајни српске и светске историје. Такав хришћански мудрац, а притом господин, и по физичком и по интелектуалном, а посебно душевном изгледу, велика је реткост у новијој историји Срба. Патријарх српске интелектуалне елите.

Када смо имали било какву дилему, питање, табу-тему, проблем са којим смо се суочавали у нашем интелектуалном и организационом одрастању као Двери – јављали смо се Кијуку да нам разјасни, да нас посаветује, да нам открије, да нас упути… Крадом од свих великих националних тема и недоумица о којима смо толико пута расправљали, питали смо га и понешто из сфере личних животних дилема и мука, што не бисмо поделили ни са најближима. Подједнако, или још и више, је био заинтересован да изађе у сусрет, посаветује, помогне… Увек је био на услузи, често на уштрб себе и своје породице: спреман да нас прими, угости, саслуша, да посредује, да нас препоручи, да нам отвори хоризонте који су нам били потпуно непознати. Неизбрисива ће у нашим сећањима остати целоноћна бденија у његовој породичној кући у Београду, где смо долазили као у храм да чујемо првосвештеника српске интелектуалне елите и доживимо иницијацију у најдубље тајне сопствене нације.

Знао је све најзначајније посленике Српске Цркве, културе, политике и науке у Отаџбини и Расејању, и сви су га поштовали. Чак и кад га нису волели, када су се плашили онога што зна, или сме да каже – поштовали су га! Не знам ниједног другог Србина после Патријарха Павла према коме су Срби осећали толико страхопоштовање. Он је на специфичан начин и био патријарх српске интелигенције која је држала до себе и свога у најбољем духовном и моралном смислу. У томе је вероватно и загонетна одгонетка Кијукове личности: он је био хришћански интелектуалац, са изразито моралним погледом на свет и јединственом саосећањем за ближње своје и народ свој.

Нека се јави неко ко је тражио Кијукову помоћ, а да је није добио. Нека се јави неко ко му је ухватио повишени тон или свађалачко расположење. Таквих нема. А са друге стране, небројени и непрегледни редови оних које је на разне начине помогао, утешио, примирио, помирио, сабрао, усмерио, надахнуо… Посебно вреди истаћи редак Кијуков таленат да сабира, а не расипа, да мири завађену браћу, да нас учи томе да сваки Србин може бити користан за српску националну ствар ако то жели, и да никога не смемо одбацити…

Његове књиге остале су трајно сведочанство његовог интелектуалног капацитета и домета. Али су неупоредиве са његовом живом речју, са Кијуком као беседником, чудесним реторичарем са проповедничким жаром и јединственом харизмом.

Ко ће открити шта је све био Кијук? Философ, књижевник, историчар, библиофил, ликовни критичар, хуманиста, православни публициста, прворазредни беседник, културни прегалац прве врсте, беспрекорни уредник и издавач, енциклопедиста и ерудита светских размера, само средиште и покретачка енергија кружока аутентичне српске интелектуалне елите? Све је то иако бриљантна ипак само спољашњост његове личности.

А ко ће открити шта је Кијук био изнутра? Људина: истински човек, истински хришћанин, истински Србин, свепрожимајући добротвор. И што је остало непримећено: сваком својом речју и делом – Учитељ.

Између свега побројаног, издвојио бих нешто о чему се мање говори и сведочи – Кијука као вођу истинске српске интелектуалне елите и учитеља нових генерација.

Сигуран сам да га нисмо случајно упознали на прелому два миленијума и самим почецима рада Двери, када смо му као тадашњем главном и одговорном уреднику „Књижевних новина” однели на увид прве бројеве нашег часописа „Двери српске”. Од првог сусрета схватили смо да имамо посла са необичним учитељем и почели смо вредно и верно да похађамо његову школу мишљења, изражавања и деловања. Он је једноставно био ангажовани интелектуалац са усправном моралном кичмом и то је оно што је пленило и непрестано нас привлачило да му се обраћамо.

Кијук је био Учитељ Српског Завета у сва три временска правца његовог испољавања: прошлости, садашњости и будућности. Био је најпре најбољи познавалац историје Српског Завета, био је потом најзначајнији његов сведок у садашњости и најзад најистрајнији преносилац на будуће генерације.

Од Кијука се могло много, ако не и све што је потребно научити о народу коме припадамо, његовој духовности, култури, историји и државности. Највећа срећа била је са њим путовати по Србији и Српским земљама на Балкану. Знао је сваку важну географску стопу, сваки манастир, сваки историјски споменик и све што је битно знати у вези са њима. Није било бољег водича за посете српским историјским споменицима и црквама. А колико је тек знао и са колико љубави говорио о свом народу и његовим културним вредностима.

Своје знање он је непрестано потврђивао сведочењем вредности и интереса свога народа у свакодневним великим изазовима који нас никада нису напустили. Потребно је знати да Кијук стоји иза најважнијих петиција, издавачких подухвата и националних акција уопште које су се догодиле последњих деценија: од „Катене мунди”, преко Фонда истине до Слова о српском језику и Српске породичне библиотеке.

Коначно, посебно се истицао по томе што је био спреман да издвоји огромно време и поднесе највећу личну жртву да би то што зна пренео млађим генерацијама. Био је учесник скоро свих Сабора српске омладине у организацији Двери (а било их је сигурно преко 15 од 2001-2011), предавач у Светосавској школи коју смо организовали у дијаспори, рецензент свих књига које су изашле из нашег почетничког пера и објављене у едицији „Млада Србија” у оквиру нашег издаваштва, да о огромном броју трибина и промоција на којима је узео учешћа и не говоримо. Неколико дана уочи упокојења чак је и његов последњи јавни наступ био на једној таквој трибини Двери у његовом родном Крагујевцу. Колико младих Срба је задивио, инспирисао, подстакао, научио да сами проходају у духовном, књижевном и националном раду уопште! Не познајем бољег, значајнијег и самопожртвованијег учитеља националног мишљења и активизма од Предрага Драгића Кијука. Све нас је научио националном самопоштовању и самопоуздању, врлинском родољубљу и господском патриотизму.

Кијук није умро. Кијук се само преселио на оно место коме је верно служио читавог свога живота. Сада ради у небеској библиотеци и припрема се да нас дочека са новим идејама и сазнањима. Сигуран сам да ћемо се поново видети.

Учитељу, хвала ти за све што си нас научио! Надамо се да ћемо бити твоји достојни ученици! Јер, кад се поново будемо видели треба изаћи пред тебе и суочити се са твојим погледом који тражи одговор на питање – где смо били и шта смо урадили када је нашем народу било најтеже? Ти си тај испит положио са највишим оценама и сада ти испитујеш нове кандидате.