„Двери су идеја за 21. век“ – говор Ивана Костића на академији поводом 25 година Двери
Двери нису само политичка организација, Двери су идеја за 21. век, Двери су начин живота за 21. век!
25 година се Двери боре за суверену Србију, која ће самостално одлучивати о својој судбини и која ће слободно бирати каква ће да буде наша државна политика, по нашим мерилима, нашим интересима, нашој традицији и позитивним историјским навикама овог народа. То је био наш циљ и 1999. године и данас, 2024. године. У том смислу, код нас се суштински и програмски ништа није мењало!
Ми из Двери никада нисмо хтели да нам нико ван ове земље намеће решења, али ни да српски синови воде Србију у оном правцу који је стран бићу овог народа и који је штетан за све нас! То је био главни разлог да се Бошко Обрадовић са неколицином студената Филолошког факултета у Београду осмели да, на Светог Саву 1999. године, оснује организацију која ће подсетити тада поспане Србе ко су и шта су, као и да се супротставе тадашњим неокомунистичким политичарима и интелектуалцима, који су са својом ретроградном југословенском политиком, пред очима целе нације лутали и тонули 10 година а пре тога још пола века, и довели Србију тих година на ивицу грађанског и братоубилачког рата. И не само тадашњим нашим неокомунистима, него да се покаже пркос и презир према агресорима са запада, који су тада јавно говорили да ће немилосрдно бомбардовати нашу земљу.
Након промене власти 2000. године, Двери су наставиле да исказују свој праведни гнев против нових политичких субјеката и њихових уједињених монопола, увек говорећи оштро и пророчки, указујући свима да се благостање државе не може темељити на западним политичким и економским неолибералним моделима, тако што ће се сва државна имовина продати странцима или домаћим сналажљивцима. Исти ти људи и данас то неправедно стечено богатство ненамеравају да кроз своје задужбине врате држави и народу, већ и даље искоришћавају грађане Србије кроз неке нове и софистицираније форме.
И данас се са актуелном, трећом генерацијом власти, прометејевски и сизифовски боримо са само једним циљем: да зауставимо тотално распарчавање земље и продају наших привредних и природних ресурса, почевши од Косова и Метохије до наших планина, ливада, водних ресурса и државних компанија. Наш став према актуелним властодржцима је најбоље описан у пар стихова нове песме „Београдског синдиката“: „Само вас гледамо, колико сте све покрали и колико ближње третирате као талог… са навијачком естетиком демагогију сте укрстили и баш сте се омрсили“.
А стих „имате три дана да вратите украдено“ је једини пожељан политички програм неке нове власти, који мора да се оствари, одмах након смене ове политичке псеудоелите, иначе ће све бити још једна политичка обмана и нова манипулација народа, жељног овоземаљске правде.
За то нам је свима потребна вера и храброст!
Управо то настројење је у задњих 25 година окупило око Двери стотине и стотине истомишљеника и остварених личности, из Србије, српских земаља на Балкану и српског расејања. Нико нас из Двери није организовао из учмало сивих и тамних канцеларија УДБ-е или страних амбасада, већ је то била слободна воља и унутрашњи порив свих нас који смо се тада тако лако проналазили и препознавали и који смо имали жељу да нешто променимо на боље, у свом друштвеном окружењу. И оних који су отпали и оних који су се уморили од политике и нас који смо преживели све наше борбе и бродоломе.
Тај наш ентузијазам и искреност су у почетку препознали сви из црквених, политичких, научних и друштвених кругова, јер су знали и осетили да је то оно што заиста јесте наше, српско и светосавско. И због тога смо тада, почетком 2000. године, били авангарда у сваком погледу. Подржавали су нас сви, све до момента док се нисмо умешали у њихов политички живот и почели јавно да говоримо о њиховим непочинствима према сопственој држави, државној имовини и народу, који и тада и сада гледа нашу политичку пропаст већ више од 30 година и којима је са правом више мука и од политике и политичара. Од тада, последњих 12 година смо на својим леђима осетили ударце рањене звери из дубоке српске државе, почевши од очигледних крађа на изборима, клеветања са режимских медија, до пендрека које смо добијали по београдским булеварима.
Терет политичког јавног деловања је окрњио свакога од нас, и физички и психички, а неке и морално. Међутим ја и даље апсолутно верујем, да се на крају из политике може изаћи високо уздигнутог чела, часно и мирне савести (о томе сведоче и људи који су вечерас са нама). Томе нас је научио и пример многих светих српских царева, краљева, кнезова и деспота, који су такође били политичари и управитељи народа и чија мироточива и непропадљива тела јесу доказ да се све наше грешке и мане могу, уз Божију помоћ, поправити и превазиђи.
Властољубље, сујета и политичко надгорњавање је неизоставан део политичког живота и те ствари се морају победити међусобним међупартијским разумевањем, зарад нашег општег националног добра, уз челично стрпљење, да би се остварио крајњи циљ, а то је слободна Србија! На том пољу сви ми, из разних политичких опција, морамо да покажаемо још више политичке зрелости! Уосталом, како рече један српски богозналац и срцезналац, сви смо ми блудни синови и покајани разбојници!
Ако је то општечовечански животни пут нас људи, а поготово тврдовратих Срба, поноситих, преких и непредвидљивих, онда нема ни грама разлога било каквом нашем очајању, малодушју, ситнодушју или дефетизму. Рвали смо се са моћнијима од себе вековима, рвали смо се собом самима, рваћемо се опет и у скупштинској арени, која нажалост, сада све више личи на сапунице из Митровићевих задруга. Али оно што је сигурно, јесте да нећемо одустати никада, јер то није ни у дверјанском ни у српском духу.
Наше време долази, не само нас као чланова једне политичке партије, већ и свих људи који нису политички активни, а који верују да Србија врло брзо може постати слободна држава у сваком смислу, који ће на прво место вратити нормалност у политички живот, владавину права и институција, а не владавину и терор похлепних страначких војника којима је највећа животна вредност партијска књижица или високи степен идолопоклонства према своме партијском шефу.
Желимо да Србија буде истински боље друштво, где фингирани финансијски извештаји и намештене статистичке анализе неће вештачки стварати утисак у јавности да живимо боље и задовољније, већ да то лично мора осетити сваки човек који у овој земљи буде живео и стварао.
Ми хоћемо Србију, у коју се радосно долази са истока и запада, а не Србију у којој ће наша деца и даље куповати карту само у једном правцу!
Ми имамо наду и веру да ће кроз Српске Двери идеја суверене и традиционалне Србије ускоро постати победничка политичка идеја, јер је то тренд свуда у свету! Самим тим Двери ће морати бити део власти и показати свима да наши људи имају знање и морални интегритет да воде Србију!
Зато сви заједно настављамо политичку, али и личну унутрашњу борбу, да прво ми будемо бољи људи па тек онда политичари, јер ниједна политичка партија сама по себи не може да створи бољег човека, али зато бољи и слободнији људи могу да створе бољу заједницу, а самим тим и политичку организацију.
Драги моји дверјани, идемо даље, ни корак назад, и сви заједно и сложно до наше и народне победе!
мр Иван Костић
Председник Двери
