Иван Костић: Неподношљива тескоба античовечне ароганције Александра Вучића

      Очигледно је да у свом фараонском самобитију не види да га је народ сит и да му је време истекло. Он не може то да види занесен својом самозаљубљеношћу, коју му додатно потпирују полтрони из његове најближе околине који су се енормно обогатили пљачкајући ову државу уз његов благослов и провизију.

Причају људи да је такав био и Слободан Милошевић 90-их година. Не могу лично то да посведочим јер се нисам тада толико занимао за страначку и унутрашњу политику, али знам да смо ми сви тада живели у једном свеопштем политичком и економскох хаосу, који нам је био свакодневница.

Један текст блаженопочившег Епископа Атанасија Јевтића (тада јеромонаха и декана Богословског факултета), из новембра 1990. године, ме је подсетио да су сви арогантни владари у суштини истог менталног склопа. Назив тог текста „Неподношљива тескоба ароганције“, који Епископ Атанасије написао за лист „Социјалдемократ“, је изазавао буру међу политичарима, интелектуалцима али и црквеним круговима, јер је мало ко тада имао храбрости али и мудрости да препозна патологију властољубља Слободана Милошевића на почетку његове владавине.

Живећи и лично учествовајући у политичким дешавањима последњих 12 година, видим да је Александар Вучић заражен истом том болешћу, само што је он цео систем тоталитарности и неслободе дигао на још један виши ниво.

Атанасије у тексту каже да је Слободан Милошевић имитирао Тита тако што је „народ извођен и присилно теран на митинге за све и свашта“. Линија титоизма-слобизма-вучићизма је више него видљива и данас по том питању.

Слобини говори су одисали „бољшевичком ароганцијом застрашивања“ а у ствари је то и тада било, као и данас код Вучића, „јалово разгоњење сопствених страхова“. Политичким противницима је и тада, почетком 90-их година, „прећено јавно, што је доводило народ на егзистенцијални руб достојанства-понижења“. Вучић је овде отишао чак и корак даље, пошто он на страначким скуповима вређа и понижава чак и своје најближе сараднике и све чланове Српске напредне странке.

Владика даље наводи да се већ тада видело „да ће народ стрести са рамена стара и нова понижења, и усправити се и исправити, како ваља и требује, само да људи отворе своја срца и своје умове“. То се на крају и десило.

Данас су срца и умове свих нас отворили студенти и наша деца кроз нови свенародни покрет, који је покренут управо од оног дела друштва, коме се Епископ Атанасије највише обраћао и бавио у своме мисионарском деловању – а то је омладина!

Све ово што се данас дешава на улицама је већ виђено на студентским демонстрацијама 90-их година, и то је сада као што је било и тада, резултат саборног осећања угрожености слободе од властодржаца. Српска младост је данас устала искрено, више него рационално, и зато им треба све грешке опростити ако их уопште иима. Омладина одлично осећа друштвене ненормалитете јер има неограничени доживљај људске слободе и јер не може да трпи неправду без обзира од кога долази. Овога пута са самог врха власти, од некадашњег министра информисања из доба најјаче пропаганде одлазећег неокомунистичког режима.

Народ никада није опростио Слободану Милошевићу што је изводио тенкове на српску омладину и то му се још почетком 90-их обило о главу, само што су га ратови у Хрватској и Босни и Херцеговини спасили да раније оде са власти. Чим се ситуација смирила, његов пад са власти је кренуо незаустављиво да се остварује, јер је народно незадовољство било огромно према владајућој клики, баш као и сада.

Алексдандар Вучић не сме ни да помисли да крене фронтално да провоцира и малтретира српску омладину јер ће му се то брже обити о главу него што мисли. И њему и свим његовим похлепним послушницима из прве партијске поставе која ће неминовно морати материјално, а већина од њих и кривично, да одговарају за све оно што су отели од овог народа и ове државе кршећи Устав и законе Републике Србије. У ери интернета то би изазвало општи револт према људима са власти, што би могло да доведе до грађанских сукоба, који никоме нису потребни у Србији.

Владика Атанасије је 90-их година, уз Митрополита Амфилохија, био највећа подршка студентима у њиховој жељи да истрају у својим праведним захтевима за истином, правдом и слободом. Он је одлично знао колике су духовне и моралне резерве српског народа и српске омладине, уз све наше грешке и недостатке које никада није крио. Знао је да је омладина светла будућност нашег народа и да ће будуће генерације бити много боље од његове генерације, која је била затрована клицом антисрпског интернационалног пројекта. Зато данас сви вапијемо да се међу студенте појаве нови архијереји његовог духа и куражи који ће стати у одбрану светосавске омладине.

Данашња пешачења деце по Србији, по неколико дана уз пређених стотине километара, су слика и прилика модерних солунских ратника који издржавају највеће напоре чекајући дуго своју, али и слободу целокупног народа. Та воља, љубав и прегнуће ће неминовно победити истрошеног фараона и маршала, који је у својој паганистичкој религији умислио да је бесмртан и да ће вечно владати! Народ му поручује да што пре оде са власти, јер ће тако бити боље и њему и овој земљи!

У данима када чекамо прослављење победе живота над смрћу, чекамо и победу правде над неправдом и слободе над ропством!