Војислав Мацић: Кров над главом – потреба сваке породице

    Цене некретнина у Србији су превисоке и изнад могућности просечне породице да куповином дође до одговарајућег стамбеног објекта. Они грађани који успеју да прикупе учешће и преброде друге препреке, неретко су принуђени да купују некретнине мањих квадратура, што последично има утицаја и на одлуку брачних парова о броју деце. Ова чињеница само још више доприноси негативном природном прираштају.

Најновија кампања Александра Вучића којом младима нуди ,,повољне“ стамбене кредите, нажалост није решење горе поменутог проблема, већ само покушај промене фокуса јавности са студентских протеста. Као инстант решење овај ,,пројекат“ није у потпуности разрађен и има бројне мањкавости, почев од потребе жиранта за студенте и запослене на одређено време, што смањује период отплате спрам година жираната, до мале понуде укњижених и повољних станова на тржишту. Ово последње је додатно подигло цену некретнина готово у целој Србији, а посебно у великим градовима. Такође, овим програмом, они грађани који су изнад дефинисаног прага старости, остали су ,,испод радара“ и искључени из истог.

Да су носиоци власти, уместо самопромоције, заиста желели да почну са решавањем овог проблема, свакако би пројекат морао да буде разрађен до најситнијих детаља, водећи рачуна о броју потребних станова (кућа) по градовима и општинама и расположиви буџет којим би се ова активност субвенционисала.

Већ сам напоменуо да на тржишту нема довољног броја адекватних станова, по структури и приступачним ценама, те сматрам да је једино решење државна станоградња. Када кажем станоградња, не мислим на огромне зграде, са стотинама станова у великим стамбеним насељима, већ на куће у низу, што сматрам као најидеалнију опцију за већину породица. Ови објекти би могли да се праве са неколико типских дуплекс станова на једној парцели, где би сваки стан имао довриште 5-8 ари испред и иза објекта. У дворишту испред објекта би био паркинг или гаража по избору. Ова дворишта би постала омиљена места окупљања породица у сваком слободном тренутку. Плацеви за ове некретнине би били део кредитног аранжмана на више година. Што се тиче изградње објеката најидеалније би било да се јавном набавком изаберу најповољнији произвођачи грађевинског материјала, по могућности неки са,,лего“ системима градње, са блоковима који се савршено уклапају једни у друге, доприносећи квалитету, брзини градње и највишим стандардима топлотне и бучне изолације. Можда би најбоља опција био и међународни тендер за избор оваког понуђача који би поред материјала у цени понудио и пројекте типских објеката према траженим критеријумима.

Такође потребно је изабрати извођаче који би по најнижој (произвођачкој) цени градили ове објекте, за које би локалне самоуправе обезбедиле све комуналне услове. Потребно је још разрадити детаље око титулара, носица пројекта, који би овај пројекат реализовао. Средства би се за прву фазу обезбедила из међународног кредита, а грађани би по тој стопи (или пак умањено) плаћали своје рате за ове некретнине.

Овакав вишегодишњи пројекат би покренуо целу привреду, те позитивно утицао на раст стандарда грађана и БДП-а.

Ово је само један од предлога, а верујем да би многи стручњаци и грађани својим предлозима исти могли умногоме да поправе и усаврше.