Зоран Павловић: Литије су дошле нечујно – Србија васкрсава громогласно!

Неколико година касније, због трагедије највероватније узроковане деловањем коруптивне хоботнице, пробудио се онај део грађана од кога се то није очекивало. Они најмлађи су устали, доказујући да су свесни проблема и да су чврсти у уверењу да нешто мора да се промени. Схватили су и да није потребна обична промена власти, већ промена система и владајућег духа у политици и друштву. И гле, шта су узели као своје симболе? У њиховим рукама могле су да се виде националне заставе и иконе, док су улицама одзвањале патриотске песме, етно музика и молитве. Нису они то понели и то певали са намером да наметну нешто или да се хвале, већ да би Србији и Европи показали свој идентитет. Да, они знају ко су. И нису само симболи битни већ и жртва у прелажењу стотина километара од града до града, пешке и бициклима, која може да се пореди са најсветлијим примерима борбе српског народа за слободу и људско достојанство у разним временима. Студенти су доказали да имају крв предака, да знају историју и књижевност, да им је Православље у срцу, да је у њима живо осећање припадности заједници окупљеној око вере, националног идентитета и културе у најширем смислу. Њихов патриотизам није само празна реч којом се хвале кафански националисти, већ изворно осећање наслеђено породичним предањем и научено у школи. Мислили су разни комунисти и неолиберали да ће угушити тај дух, али узалуд. Он је ту био увек, само мало скривен, као река понорница.

Литије су нам преко ове деце дошле нечујно, не реметеће грађански дух протеста, а само уз тихо негодовање врло малог броја екстремних грађана. Огромна већина студената и опозиционог народа који се прикључио побуни, прихватио је као потпуно нормалну појаву призоре пробуђене српске и православне свести, уз грађанску, код носилаца српске будућности. А екстремни грађани који гунђају у браду припадају и крајње левом и крајње десном политичком и друштвеном спектру. Није нам чудан страх од православне вере и српског осећаја код тог малог броја екстремних левих грађана јер су тако васпитавани. Само можемо да их умиримо показујући на пример ширине православне душе код студената која се најбоље видела у Новом Пазару при сусрету и заједничким акцијама са исто толико широким и отвореним срцем младих припадника муслиманске вероисповести. Ова деца су показала да им вештачке поделе оматорелих политичара сплеткароша и квазипатриота не могу пореметити искрен однос и намеру да у заједништву граде нову Србију. Други део екстрема чини мањи део оних који су сваке недеље у цркви на Литургији и који би најпре морали да схвате позитивну енергију и да препознају моменат буђења народа. Али не, они у томе виде заверу којекаквих страних служби, западних сила, масона, мрмота и марсоваца. Виде нешто што постоји само у њиховом завереничком мозгу и нигде више. И обавезно се питају да ли студенти иду редовно на Литургију и обавезно броје заставе. Али обавезно ћуте када виде православно расположење и подршку дела свештенства. И наравно, обавезно су скептични, једва чекају да нешто пропадне да би ликовали. А и обавезно су лењи да сами ураде нешто за друштвени интерес. Лакше је критиковати него устати и покренути се. А истина је да ова нова генерација српске омладине има врло позитивно расположење према српској историји и православној вери. Црквени су оној мери у којој је цео народ, али су отворени да уче и да се духовно изграђују. Ово се односи на огромну већину. Али они су такође отворени да упознају и другачији свет, других обичаја и навика, баш онако како свето Православље учи. Ниједан велики православни духовник није био искључив и екстреман, јер је Православље Љубав.

Један велики и данас популарни владика, Св. Николај Српски, има добру поруку за православне вернике који омаловажавају студентску буну и виде у њој нешто непријатељско. Када су двадесетих година 20. века неки нападали припаднике богомољачког покрета, не прихватајући њихов начин испољавања религиозности, Св. Николај је писао да у „страшне дане помрачености и агоније, Животворни Дух Божји, по сили cвojoj, и милости Оца, и мудрости Сина, тражи отворене душе по земљи, да се улије у њих и да их оживи и осветли.“ Па даље наставља: „Старајте се, дакле, да разумете богомољце. Уздржите се од бацања камена на њих, јер можете лако ударити Христа. Не одбацујте их да они вас не одбаце.“ Иако се ради о различитим временима, околностима и покретима, надасве о различитим људима, једна паралела може да се повуче: и тадашњи богомољци и данашњи студенти нису схваћени код једног мањег дела побожног народа јер тај народ не уме да препозна искрену душу у којој живи Христос и јер је тај народ спреман да оклевета и нападне све оне који не заступају ставове идентичне њиховим. Суочен са таквим људима, Св. владика им је поручио да пазе да својим каменом не ударе Христа. Јер Он је ту, у свакој чистој крштеној души која се бори за ближњег, молитвом или пешачењем. Јер „Животворни Дух Божји, по сили cвojoj, и милости Оца, и мудрости Сина“, тражи и данас проналази „отворене душе по земљи, да се улије у њих и да их оживи и осветли“. Уверени смо да су отворене душе, оживљене и осветљене и данашњи српски студенти, потомци Светог Саве и Живојина Мишића. Као и њихови светли и свети преци, они су показали на делу да им је јасна Христова заповест „Љуби ближњег свог…“ јер све што чине је жртва за ближње и за своју заједницу.

И на крају, сетимо се шта је давно, а као данас, писао велики Милан Ракић:

„Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
Не могаше ником свесну љубав дати!“

Христос васкрсе, младости српска!