У 21. веку, струја и вода и даље су „достигнуће“ у појединим деловима Србије. Недопустиво је да грађани данима остају без основних услова за живот. Иако је разумљиво да до кварова може доћи, потпуно је неразумљиво и неодговорно да систем не постоји, да превенција изостаје и да се проблеми понављају из године у годину.
Најугроженија су сеоска подручја, у којима живе углавном старачка домаћинства. Ти људи нису у могућности да одржавају обимно растиње на својим имањима, што често доводи до пада дрвећа на далеководе и дуготрајних нестанака струје. Уместо да држава преузме одговорност, терет немара пребацује се на најслабије.
Потребна су системска решења, улагања, редовно одржавање и превенција – пре свега зато да се овакве ситуације више не би понављале. Ове године, велики број грађана је најрадоснији хришћански празник, Божић, дочекао у мраку и хладноћи. То је срамота за државу која се хвали „историјским улагањима“.
Последњих дана сведоци смо и тога да ни највећи градови нису очишћени од снега. Али праву слику треба потражити у селима – у местима окованим ледом, где се мештани сами организују, користе сопствену механизацију, купују гориво из свог џепа и чисте путеве како би могли да функционишу.
Годинама слушамо исту предизборну мантру о оживљавању села, повратку младих, улагањима у инфраструктуру. Чим избори прођу, све се сведе на ону народну: „У се и у своје кљусе“. А пред следеће изборе – асфалт у последњем тренутку, поклони у виду беле технике и нова обећања.
Уместо празних речи и предизборних трикова, ових дана би много значило мало соли или ризле на сеоским путевима, мало бриге и одговорности према људима који живе ван великих градова.
Србија не сме да буде земља у којој се у 21. веку за струју, воду и проходан пут мораш борити сам.
Гордана Маринковић Савовић
члан Председништва Двери
© 2022. Српски покрет Двери