Иван Грбић: Појам тоталитаризма

      Но, уколико анализирамо својства владајућег система данашњице, система „либералног тоталитаризма“, биће нам много јаснији разлог ограничене употребе овог појма. Биће нам јасно, да ни један режим нема интерес да себе представи у потпуном и истинитом светлу. Увек је боље „сакрити се иза демократије“. Али, оставићемо тренутно тоталитарни карактер данашњег поретка по страни и посветити се објашњењу самог појма тоталитаризма, као таквог, са наравно познатом историјском конотацијом истог.

Извори тоталитарног модела владања могу се пронаћи још код античких држава, на примерима античке тираније или римског цезаризма, затим преко средњевековних државних творевина и након Француске револуције у новом веку. Иако се ови, надасве ауторитарни облици власти не могу у потпуности поистоветити са самим тоталитаризмом и свим његовим својствима, бар у теорији, један значајан елемент присутан код свих поменутих режима или поредака, представља такође један од најзначајних темеља тоталитарних режима двадесетог века, са којим се некада и сам тоталитаризам, као такав у практичном смислу поистовећује. Реч је о „ непријатељу“, идеолошки означеном субјекту, који би се, у нешто ужем смислу, могао представити и као својеврсни „унутрашњи непријатељ“. Нешто више о овом феномену, налазимо код академика Косте Чавошког и његовом делу, које управо и носи назив „О непријатељу“. Академик Чавошки пише: Прогони непријатеља у тоталитарним државама имали су многа обележја која су подсећала на давнашње примере из минулих времена. Тако су, попут грчких тирана и римских царева, и тоталитарни владари користили лукавство и насиље, да би се ослободили својих непосредних супарника. При том су имали на уму уобичајено страховање сваког самодршца да ће они који су им најближи и који су, држећи се истих уверења и предрасуда, превалили са њима исти пут, први доћи на помисао да их истисну или убију. Отуда и велико подозрење тоталитарних владара према својим најближим саборцима и сарадницима. Веома проницљив у овој ствари, Хитлер је дао доказа за своју тиранску лукавност када се ослободио Рема (Ernst Rome), јединог човека који му је говорио „ти“, и неколицине својих првобитних сабораца. А ни Стаљин није нимало заостајао у томе, што најбоље потврђују московски процеси из тридесетих година.

Oно што, међутим, прогон политичких противника у тоталитарним режимима битно разликује од сличних примера из давнина, то су најпре његове огромне размере. Ови режими настали су у масовним друштвима данашњице у којима се политичка игра и борба не одвијају само у уском кругу елите, већ су у њих, због продора маса на политичку сцену, у мањој или већој мери укључени и најшири делови становништва. Стога се тоталитарни циљеви могу остварити само уз употребу далеко свеобухватнијих и делотворнијих средстава владања, као што су учестале чистке и масовни терор, који у начелу могу да погоде сваког, па чак и најнезнатнијег поданика. А ови циљеви предпостављају успостављање потпуног политичког монизма, који искључује било какво независно мишљење и иступање, а камоли неку могућност неслагања и деловања изван званично признатих установа и организација. Уз то се, за разлику од уобичајених ауторитарних режима, у начелу сматрају непожељним пука пасивна послушност и остајање изван званичне политике, па се смера активном мобилисању свих грађана и њиховом, често ритуалном, учешћу у текућим политичким акцијама.

Такође, о још једној веома важној и лако уочљивој карактеристици тоталитаризма и истоветних режима, посебно занимљивој из перспективе управо данашњих режима и поредака уопште, академик Чавошки пише у наставку: Ова свеобухватност прогона унутрашњих непријатеља такође указује и на једну другу одредбу тоталитаризма- настојање да се сатре свака, па и најмања опозиција. Док се у старијим ауторитарним режимима мање-више толеришу извесни облици умерене опозиције, а сузбија само радикална опозиција која смера укидање постојећег поретка ствари, у тоталитаризму се у корену затире свака опозиција. А то је последица другачије процене опасности по режим коју опозиција са собом носи. Тоталитарни властодршци заправо сматрају да је свака опозиција потенцијално опасна и да се стога не може правити разлика између лојалне и нелојалне, прихватљиве и неприхватљиве опозиције, опозиције која се може толерисати и опозиције која се мора сузбити и сатрти. Управо због тога тоталитаризам на делу значи укидање свих аутономних група и удружења, физичко и морално уништење не само актуелних, већ и потенцијалних супарника, стварање атомизованог друштва у коме нико није кадар да верује другоме и разарање најелементарнијих облика солидарности, као што су породица и пријатељство.

У тексту академика Чавошког можемо означити три важна места, која нам нуде чињенице, значајне за успешну демистификацију феномена тоталитаризма као ексклузивне карактеристике фашизма и бољшевизма, с једне стране, и одређивања истог као могућег метода владања сваке власти, независно од времена, простора или идеолошко-политичког предзнака тих власти, с друге стране.

На првом месту издвајамо идеју о успостављању потпуног политичког монизма. Та идеја је засигурно много шира и универзалнија, те не би могли да је сведемо само на тоталитарне режиме прошлога века. Она је несумњиво била доминантна у готово свим вековима, пре појаве тоталитарних режима и идеологија двадесетог века. Но, то је разумљиво, с обзиром на политичке системе и државна уређења која нису демократска по својој бити. Међутим, занимљиво би било објаснити њено присуство у периоду након нестанка тих режима и појаве демократије, као „јединог могућег државног уређења данашњице“. Више је него очигледно, да идеја политичког монизма и покушаји успостављања истог нису потпуно замрли, већ се интензивно ради на томе, да се суштина једног друштвено- политичког уређења данашњице, независно од државе, простора или времена, испуни идејом политичког монизма, односно да дође до успостављања истог, док би се демократија и истоветни начин владања свео на пуку форму, потребну за оправдање легитимитета и легалитета неке власти in concreto. У практичном смислу ова идеја се не успоставља пуком силом, какав је био случај са тоталитарним режимима прошлога века. Основно оруђе савремених режима, који теже тоталитаризму, јесте специфични правац деловања сврсисходне културне политике. Помоћу овог оруђа, остварује се искључење било каквог независног мишљења и иступања првенствено успостављањем задатих политичких и пре свега културно- политичких координата у медијском простору, изван којих се не може деловати, а с тенденцијом успостављања истоветних „установа и организација“ унутар којих би се једино и могло политички деловати, али у оквиру јасних и унапред одређених правила игре. Тиме би дошло до успостављања потпуног политичког монизма, како је то академик Чавошки описао.

На другом месту налази се „настојање да се сатре свака, па и најмања опозиција“. Да ли се ова карактеристика може приписати искључиво тоталитарним режимима двадесетог века, или је пак можемо уочити у различитим историјским епохама, па и савременом друштву и режимима који произилазе из њега?

Ова арактеристика тоталитарних режима налази се у нераскидивој вези са претходним обележјем: успостављање потпуног политичког монизма, на начин, да мера, у којој је остварено сузбијање опозиционог деловања и саме опозиције као такве, означава степен, у којем је остварена идеја политичког монизма. Тако, уколико је опозиција сузбијена и „сатрта“ у потпуности, политички монизам је остварен у највећој могућој мери и као такав је потпун. С друге стране, уколико власт није у стању да оствари своју амбицију ка потпуном елиминисању опозиције, те искључиво због тога опозициона мисао и њено фактичко постојање егзистирају у друштву и политичком систему, па се стога и политички монизам не може у потпуности остварити, већ се политики систем и даље огледа у политиком плурализму, али само у правно- формалном смислу и политичком монизму (али не потпуним), као фактичким стањем, да ли се у том случају може говорити о не- тоталитарном режиму? У овом случају, несумњиво је да фактичком стању морамо дати предност, у односу на формално- правни, јер је јасно, да политички плурализам у оваквим околностима, није ништа друго до „мртво слово на папиру“, те из тих разлога долазимо до закључка да политички монизам, с тендецијом прерастања истог у потпуни политички монизам, може бити и одлика режима који су у правно- формалном смислу демократски. На овај начин дошли смо до одговора на првобитно постављено питање, а који се састоји у чињеници да ова карактеристика може бити својствена свим режимима, независно од историјске епохе у којој на њих наилазимо или каквог идеолошког предзнака, те због своје универзалности, с једне стране и појмовног значења, с друге, може бити мера према којој ћемо и сам појам тоталитаризма одредити као технику владања и тиме одбацити неистиниту слику и представу о њему, као превазиђеном облику владања, без могућности да се исти може приметити, а тиме и пронаћи, у садашњем или неким будућим временима.

И на трећем месту издвајамо можда најважнију констатацију о којој се мора расправити: „стварање атомизованог друштва у коме нико није кадар да верује другоме и разарање најелементарнијих облика солидарности као што су породица и пријатељство“. Наиме, као основно средство за настанак или нестанак ова два темеља једног друштва, породице и пријатељства, међуљудски односи који владају у друштву условљавају и њихов положај и њихов опстанак. Стога ће, при постојању позитивних међуљудских односа доћи до настанка, опстанка и развоја институција породице и пријатељства, док ће у супротном случају, при постојању негативних међуљудских односа, доћи до урушавања или чак нестанка и једне и друге.

Веома је важно представити однос последица позитивних и негативних међуљудских односа у друштву, с једне, и појма тоталитаризма, као технике владања, с друге стране. Две тачке у којима се сусрећу феномен међуљудских односа и појам тоталитаризма, јесу појмови: индивидуализам и колективизам. И један и други појам, у практичном смислу, могу имати по два, међусобно супротстављена појавна облика. Индивидуализам се у случају постојања позитивних међуљудских односа испољава кроз феномен „свесних појединаца“, друштвено и морално одговорних чланова заједнице, док се при постојању негативних међуљудских односа, огледа у феномену „отуђених појединаца“, који не маре за друштвену и друштвено-политичку заједницу у којој живе и раде, посвећујући пажњу, у свом друштвеном и политичком деловању искључиво сопственим интересима (idiotes–старогрчки; онај који не мари за заједницу=онај који не учествује у било каквим друштвено-политичким активностима).

Појам колективизам, такође се може изразити кроз два појавна облика. Први се, налазећи се у корелацији са позитивним међуљудским односима, огледа у „заједници“, друштву које почива на солидарности његових чланова и породици као основној ћелији друштва. Други појавни облик појма колективизам, кореспондирајући са негативним међуљудским односима, своје упориште налази у феномену „бесловесна маса“ (групација масовног карактера која ће увек беспоговорно слушати „вођу“ и званичну доктрину).

Након изложеног, можемо представити и однос ових појмова који одређују феномен међуљудских односа са појмом тоталитаризма. У том смислу, појам тоталитаризам је социолошки и правно занимљив, али и опасан због тога, што своју егзистенцију обезбеђује успостављањем тесне везе са постојањем негативних међуљудских односа, те се налази у непрестаном рату с феноменом „свесних појединаца“ и савезу с феноменом „ отуђених појединаца“, с једне стране, као и рату с феноменом „заједнице“ и савезу с феноменом „бесловесне масе“, с друге стране. Као такав, он се у потпуности ослања и поспешује развоје тих негативних међуљудских односа у друштву и разара друштвене односе који почивају на здравом моралу, блиско повезаним са традиционалним вредностима једног друштва, који, као што смо и напоменули, представљају позитивну страну тих међуљудских односа, односно позитивну страну појмова индивидуализма и колективизма.

Поред три важне (али некада и не сасвим нужне, што ћемо у наставку и изложити ) карактеристике појма: тоталитаризам, које смо претходно објаснили, ослањајући се на текст академика Чавошког, чиме смо покушали да докажемо универзалност овог појма, као и чињеницу, да је исти једна од могућих „техника владања“ и да је управо то његова суштинска природа, нашу анализу проширићемо појмом, изведеним из појма тоталитаризам, који ћемо изразити кроз термин: тоталитарна диктатура.

Сам овај термин, односно значење истог, за нас је важно из два разлога. Први се огледа у чињеници, да се употребом овог термина врши дистинкција у одређеној мери у односу на сам термин тоталитаризма, те се стога о тоталитарној диктатури сада може говорити као засебном појму, изведеним из појма тоталитаризма, али не тако општим као он, већ конкретизованим и то на тоталитарне облике владавине прошлога века: бољшевизам и фашизам. Извођење овог закључка нам даље даје за право да сам појам тоталитаризма означимо, како смо и раније наводили, као метод, технику владања, не везујући га a priori за неки конкретан државни поредак, режим, идеологију.

Други разлог због чега је важан термин тоталитарне диктатуре јесте чињеница, да се овај термин у потпуности поистовећује с термином тоталитаризма, од стране већине main-stream интелектуалаца и политичара, који види само појам тоталитаризма, као одредницу искључиво поменутих режима и идеологија двадесетог века, док сам појам тоталитарне диктатуре уопште не уочавају, нити врше дистинкцију у горе поменутом смислу, већ и при евентуалној употреби термина тоталитарне диктатуре, служе се њиме само као синонимом за појам тоталитаризма, наравно у њиховом уском схватању овог појма. Није потребно посебно наглашавати, да је први начин посматрања и одређивања појмова тоталитаризам и тоталитарна диктатура тачан и истинит, а да је други погрешан, нетачан и неистинит.

Уколико говоримо о појму тоталитарне диктатуре, не можемо а да не наведемо, можда и најзначајнију дефиницију истог, не би ли у потпуности објаснили овај појам. Исту дефиницију, чији је аутор Карл Дитрих Брахер, навео је и академик Коста Чавошки у његовом раније поменутом делу: О непријатељу. Својства тоталитарне диктатуре су следећа: апсолутна, ексклузивна идеологија са револуционарним претензијама; легализовање неконтролисаног, одозго усмереног терора сходно начелу пријатељ- непријатељ и глорификовање силе у служби хилијастички замишљеног будућег поретка; монополистичка „контрола“ власти и истовремено тотално усмеравање друштва ради стварања „новог човека“ за овај будући поредак; негирање свих друштвених сукоба и сузбијање сваке опозиције у служби технолошки замишљеног и идеолошки санкционисаног руководног начела; и коначно, грубо, ирационално поистовећивање владавине једног човека, диктатора или клике- са интересима „свих“, постулиране народне заједнице или постулиране класе која полаже право на апсолутну вредност у односу на појединце и групе.

У овој дефиницији наилазимо и на опште карактеристике самог појма: тоталитаризам, међу којима најзначајније место заузимају „контрола“, „нови човек“ (у нешто блажем облику се може говорити и о „подобном човеку“), „сузбијање опозиције“ и „поистовећивање владајуће класе, елите, са интересима свих“, али наравно и на посебне карактеристике својствене само појму тоталитарне диктатуре, што би били „глорификовање силе“, „терор масовних размера“ и „идеолошки санкционисано руководно начело“ (у смислу сузбијања сваке опозиције, поступка који се не мора нужно вршити применом овог стандарда, већ се може прибећи и неким другим методама, а које опет нису карактеристика, својствена тоталитарној диктатури).

Мада су и посебне карактеристике, својствене самом појму тоталитарне диктатуре, значајне за анализу једног оваквог начина владања, центар наше пажње морају заузимати опште карактеристике појма: тоталитаризам, јер су заједничке свим изведеним облицима овог појма, како тоталитарној диктатури, тако и другим облицима. Стога се пре свега мора говорити о „контроли“, у једном специфичном значењу овог појма. У практичном смислу сам појам контроле има два правца свог деловања. Први је усмерен на саму власт и све њене полуге, које она подразумева, укључујући и цео политички систем, те се појам контроле у овом случају означава као „контрола власти“, „контрола политичког система“ или популарније „монопол над влашћу“. Други јесте изражен кроз однос према друштву и свим појединцима који га чине, при чему сам појам контроле поприма облик „контроле друштва и појединаца“. Ово је важно разумети из тог разлога, што се појам тоталитаризма и појам контроле, готово у потпуности поклапају, посматрајући их кроз њихову практичну димензију. Закључак, који се може извести, можда непотпун сасвим, али у највећој мери тачан и истинит, јесте да се сваки режим, који прибегне поступку контроле сваког појединца у друштву, може назвати тоталитарним, наравно у већој или мањој мери, што опет зависи од интезитета те контроле, у специфичном смислу у контексту кога и говоримо о њој. Остале карактеристике појма тоталитаризма, а у практичном смислу и тоталитарних режима, више су или мање значајне, но само се постојањем „контроле“ као карактеристике, може говорити о тоталитаризму, док је сам тоталитаризам, као такав, у одсуству те „контроле друштва и свих појединаца“ у потпуности искључен у датом случају. Један од многобројних примера за разумевање односа између појма „контрола“ и појма тоталитаризма, био би следећи: уколико замислимо (што није тешко, с обзиром на искуства, како историјска, тако и нека садашња којима располажемо) да један режим прогања политичке противнике или чак све политичке неистомишљенике, а да други режим нема првенствено ту намеру, већ жељу да „контролише“ сваког појединца (његов приватни живот, пословни, економску независност, истоветни успех или неуспех, праћење кретања, праћење телефонских позива, снимање и „прислушкивање“ сваког појединца…итд.), ком би режиму од ова два могли да припишемо карактер тоталитарног? Искључиво другом. Први се може назвати и ауторитарним и деспотским, па чак и са свим битним обележјима тоталитаризма, без те „контроле“ као карактеристике, у специфичном смислу који смо претходно објаснили, не можемо говорити о тоталитарном режиму па и самом појму тоталитаризма, као таквом. А уколико ствари поставимо на такав начин и сам појам тоталитаризма одредимо у складу са тим, можемо доћи до закључка, да је тоталитарни карактер, у већој или мањој мери, одредница готово свих режима, иоле важнијих држава у данашње време.

Истина о неком систему или поретку, као и истинитост и прецизност при дефинисању и одређивању неког појма, никада не би требало да буду жртвовани зарад пуке политичке коректности. Уосталом, већ много њих је рекло до сада, да је полуистина можда гора и од саме лажи. То важи и за теоријске поставке везане за сам појам тоталитаризма, али и за практично испољавање овог феномена, на кога наилазимо посматрајући и анализирајући савремене режиме.