У очекивању контраофанзиве стигле су најгоре вести.
Врела августовска ноћ и немиран сан. Будим се у зору. Укључујем радио. Лагану музику прекидају ванредне вести. Хрвати гранатирају Книн и друга насеља у Крајини. Тада сам на хрватској телевизији чуо да се операција зове „Олуја“. Паде ми на памет реплика из познатог филма и спојих реченицу: „Ваздух трепти као да небо гори…“ почела је „Олуја“….
Прихватни пункт „Шимановци“, непрегледна колона прогнаника полако пролази.
Екипа дома здравља „Савски венац“ на задатку медицинског прихвата избеглог народа. Моја мајка, педијатријска сестра Слава Мацић посматра тужну колону. У свим старинама из колоне види своје родитеље који цео рат проводе у Републици Српској, недалеко од линије раздвајања. Некада ведра жена, мајка троје деце, само је сенка некадашње особе. Испуњена је тугом. Сваку приколицу испраћа са сузом. У једном моменту у шатор улази момчић од 15-16 година жалећи се на болове у грудима. Након прегледа и одрађеног ЕКГ-а, мајка покушава да се нашали са питањем „да ли га срце боли за неком девојчицом која је заостала негде у колони, а добија одговор: „Ма боли ме, тето, срце за Крајином!“ То је мајку потпуно сломило, те моли главну сестру да више не долази на прихватни пунк јер „ће јој пући срце од туге“. Долази још три дана.
Непуна три месеца након тога доживљава инфаркт миокарда и преживљава три „клиничке смрти“ у 39 година живота. Сви кардиолози говоре да је право чудо што је преживела и да су прогнозе лоше. Жаргонски, такав инфаркт називају „инфаркт ратника“, које по правилу добијају мушкарци приликом повлачења и велике туге и неизвесности, са малим процентом преживљавања.
Умире не доживевши 45-ти рођендан. Сматрам је још једном жртвом „Олује“.
Војислав Мацић
Члан ГО Двери
© 2022. Српски покрет Двери