Маша Вујановић: Не пристај на насиље!
Само дан након посете посланичком клубу Двери у Народној скупштини, као самохрана мајка троје малолетне деце, суочила сам се са сузама изазваних страхом моје настарије ћерке, ученице седмог разреда основне школе у Земуну и то због претњи, ничим изазваних, а упућених од стране двојице дечака из разреда на сред часа. Они су јој поручили да престане да се „губи‘‘, јер ће је гепековати, пребити, закључати у тоалет школе, силовати и пребити јој брата који иде у исту школу.
Школа је брзо реаговала, позвани су и њихови родитељи, од којих је један рекао да нема начина да заузда своју децу која испољавају насилничко понашање. Позвала нас је и полиција да дамо изјаву.
Будући да сам и сама прошла кроз породично насиље, које није било санкционисано од стране надлежних институција (насилник – убица у покушају, због претњи упућених својој жртви – мојој мајци, „да ће јој страдати и деца ако га не извуче из затвора‘‘, након чега је она молила судије да омогуће да служи казну „негујући њу‘‘, што је суд одобрио и наредних пет година наставио да спроводи психичко насиље над свима нама), закључила сам да је боље и здравије за психу супротставити се страху који насилна особа жели код вас да изазове, намећући вам позицију немоћне жртве. Устати против насиља, упркос страху!
Насилник се не рађа, он се ствара, јер нико не реагује на његово непримерено понашање које испољава, док још као мали испитује границе докле може да иде а да за то не одговара. То се наставља преко пубертета и одраслог доба, када је насилник већ формиран и када једино што држава може је да констатује смрт његове жртве, чега смо сведоци у последњих пар година, као никада до сад. Он није преко ноћи постао такав насилник, већ је неометано и некажњено доспео у то стање, јер нико није смео да га пријави, из страха од његове освете. А и из страха од суочавања са његовим бесом. Такође и из страха од, у великом броју случајева, препуштености обичног човека у Србији, од стране државних институција, да се сам избори са насилником, што он чини ћутањем, повлачењем у себе и трпљењем насиља. То није корисно ни за њега ни за насилника а ни за државу, јер на тај начин се ланчано уништава психофизичко здравље нације. Управо, неадекватним потезима надлежних служби и једним опште млаким односом према насилништву.
Деца су данас, као и одрасли, изложена деструктивним обрасцима понашања, афирмисаним на националним медијима, где их „едукују‘‘ проблематичне личности, које данашњи медији искоришћавају зарад гледаности и финансијске добити. Они зарађују на разбољевању наше деце и нације, а ми то ћутке посматрамо, па када се деси малолетничко и свако друго насиље које је постало свакодневна појава у Србији, онда се саблажњавамо и питамо како, зашто…
Изгледа да ипак од нас зависи, изгледа да се ипак ми као народ питамо, а ми смо изгледа такође подлегли другој врсти насиља – насиља система према обичном човеку, којег претвара у немоћну жртву која не може ништа да промени.
Никоме то не користи, сви смо људи, макар смо на то позвани да будемо по речима нашег драгог Патријарха Павла, било које да смо политичке оријентације. Сви смо и родитељи деце којој желимо све најбоље. А да бисмо у томе успели, неопходно је да зарад њих, нашег блага, Божјег дара и будућности наше једине отаџбине, поставимо за приоритет заштиту деце, самих себе и целе Србије од погубних тв садржаја и (ауто)деструктивних примера којима су свакодневно изложени.
Маша Вујановић
Женска снага Двери