Милица Мишковић: Увести српски језик као предмет на све факултете у Србији

    Данас се широм света обележава Међународни дан матерњег језика, и то у част студентима који су убијени 21. фебруара 1952. године у источном Пакистану, због тога што су протестовали јер њихов језик није проглашен за званични.

Нажалост, све мање примећујем љубав према матерњем језику и писму у Србији. Ћирилица je сваким даном све мање у употреби у свакодневном животу, а један је од идентитетских обележја српског народа и јако је битно да остане очувана. Проблем данашњице јесте што се све више у свакодневном говору користе туђице (позајмљене речи), а ту првенствено мислим на омладину. Чини ми се да немају довољно развијену свест о важности матерњег језика због утицаја технологије, друштвених мрежа и медија, јер је акценат на страним језицима. Не желим да умањим вредност страних речи, али не би требало употребљавати их превише. Зашто користити туђе појмове, жаргоне и скраћенице поред својих изворних? Да ли заборављамо српске речи или избегавамо да их користимо да бисмо звучали модерније? Ако је нешто модерно, не мора увек да значи и да је добро. Представљамо народ који има своју историју и традицију, то се не сме заборавити и запоставити.

Сматрам да сваки ниво образовања захтева одређени циљ и успех код полазника, од основног до високог образовања. Када је реч о матерњем језику, тај успех мора да буде бескомпромисан и његов учинак се не сме доводити у питање. Зашто? Зато што је то огледало друштва и обликује стање нације. Културно стање, пре свега.

​У основној школи, приступ је јако једноставан – деца уче граматику, правила, функцију речи у реченици. Књижевни део је запостављен и због свих тих сувопарних правила, деца губе дух креативности и спознају уметничког, док у средњој школи, све је усмерено ка књижевности, а лингвистика и граматика остају у запећку. На факултетима, не свим, али у великој већини, моменат матерњег језика је потпуно запостављен. Не сматрам да је потребно ученике и студенте строго усмеравати у правцу изучавања матерњег језика, али дубоко сам уверена и залажем се за то да свака јединка, без обзира на њен ниво образовања и интересовања, мора бити ПОТПУНО ОПИСМЕЊЕНА.

​Да ли је срамота да неко ко има неколико испита до стицања дипломе основних, мастер или докторских студија не зна основна правила правописа и граматике? Да није сигуран у коришћење малог и великог слова, знакова интерпункције? Уколико неко не зна основе академског писања, не познаје најједноставније рачунарске програме за обраду текста, онда доводимо у питање не само порекло већ и саму израду многих сумњивих диплома на јавној сцени, а већ смо упознати са многим примерима који су осванули на политичкој сцени Србије. Што би значило да је неко не само толико бескрупулозан да купи нечије умеће за новац него је и неписмен да сам седне за рачунар и да га напише.

Све то је разлог зашто омладина Двери предлаже увођење српског језика и књижевности као предмет на све факултете у Србији, како би били сигурни да ће млади, након њиховог заврштека, поред стицања стручног звања, бити и граматички писмени.