Ненад Лазаревић: Одговор на „Политикин“ текст под називом „Има ли у капитализму места за радничка права“

1. Више од 5 година од оснивања, наше удружење се бори за заштиту стечених права радника по основу радног односа, да спречи увођење стечаја у ово предузеће које је не тако давно класификовано као компанија од СТРАТЕШКЕ ВАЖНОСТИ за ову државу, да укаже на бројне незаконитости које се континуирано спроводе од стране генералног директора, да спречи највећу ПРЕВАРУ РАДНИКА у смислу коначног обезвређивања њихових потраживања, а која у овом тренутку износе преко 5,5 милијарди динара по многим основама – неуплаћен радни стаж за период од 4,8 до 10 година, јубиларне награде за око 1 600 радника, отпремнине за одлазак у пензију, путне трошкове и др.

Наша активност је била искључиво усмерена ка томе да надлежнима у институцијама државе изнесемо све чињенице, податке, законски основ на којима почивају наша стечена, а самовољном одлуком једног човека потпуно поништена и обезвређена права. За заштиту наших права смо се обраћали свим институцијама, почев од Привредног суда у Крагујевцу, АПС Београд, Министарству привреде, надлежнима одборима Скупштине Србије од којих или нисмо добијали никакве одговоре или само штуре коментаре да нису надлежни. Чак се ишло до таквих предлога да напишемо УРГЕНЦИЈУ ПРЕДСЕДНИКУ ДРЖАВЕ да он то преузме у разматрање. Из овога се очигледно види да у нашој држави ПРАКТИЧНО НЕ ПОСТОЈЕ ИНСТИТУЦИЈЕ КОЈИМА МОГУ ДА СЕ ОБРАТЕ РАДНИЦИ ЗА ЗАШТИТУ СВОЈИХ ПРАВА И ДА ЈЕ ЊИХОВА СУДБИНА ДИРЕКТНО ЗАВИСНА ОД ВОЉЕ ПОЈЕДИНЦА. И то смо урадили, али наравно, ни од њега нисмо добили никакав одговор.

2. Паралелно са овим нашим активностима смо се обраћали и синдикалним организацијама, а резултати су следећи:

– Самостални синдикат Србије – вишедеценијски председник Љубисав Орбовић је на наша питања директно одговорио да смо ми из Удружења БИВШИ РАДНИЦИ, а да њега интересују само запослени радници који редовно плаћају чланарину;

– Синдикат Независност – до пре неколико месеци председник је био др Зоран Стојиљковић, који је више него добро био упућен у све писане предлоге које смо му достављали. Замолили смо га да као члан Социо-економског савета постави питања на седницама тог тела, поготово што су она била у потпуности засновани на важећим одредбама Закона о приватизацији у делу исплате потраживања радника по основу радног односа у предузећима који су још увек у поступку приватизације. Нисмо добили одговор.

Зато нас и чуди и непријатно смо изненађени коментаром др Стојиљковића, јер очигледно је и он остао без снаге или воље да експлицитно изнесе да:

а) постоји неоправдано велики број организација синдиката у разним сферама привређивања и друштава формираних, не да би се штитила права СВИХ радника, већ да би се обезбедио што већи број фотеља функционерима;

б) је радничка класа у Србији у суштини нестала, да онај мали број радника који још увек ради не сме да јавно изнесе свој прави положај у фирмама где су запослени, плашећи се последица које по њих могу настати;

в) организације синдиката у нашој држави не обављају своју основну функцију за коју су основани, јер се њ,челници искључиво занимају како да што дуже остану на својим итекако добро плаћеним функцијама,да добро пазе да се не замере моћницима и приватним послодавцима.

– Индустријски синдикат Србије – где смо једино од председника Драгана Матића добили директну сагласност за све наше активности. Нажалост, ова синдикална организација није члан Социо-економског савета.

3. С обзиром на све што смо доживели у овој нашој петогодишњој борби са моћницима у наведеним институцијама система, крајем 2021. године смо се обратили и Српском покрету ДВЕРИ у чијем програму смо установили да можемо да пронађемо и своје место и допринесемо свеукупној политичкој борби и остваривању циљева.

ОДМАХ смо наишли на потпуну сагласност председника Српског покрета ДВЕРИ Бошка Обрадовића и водећих људи покрета, на њихову спремност на сарадњу, максимално подржавање циљева и активности нашег Удружења управо са аспекта да се сачува некада једна од највећих српских компанија, да се заштите права радника и онемогуће незаконита поступања како у самој компанији, тако и у институцијама система. У том смислу смо, у периоду децембар 2021. – априла 2002. године, заједнички организовали ТРИ КОНФЕРЕНЦИЈЕ ЗА МЕДИЈЕ. За последњу конференцију, одржану у априлу 2022. године, званичан позив за присуство упутили смо и др Зорану Стојиљковићу, као и Ивану Др Стошићу (одговорно лице за споровођење УППР-а), али на нашу жалост, ниједан од њих није дошао, нити нам образложио свој недолазак.

За све што смо напред изнели постоји званична писана документација, а ћутање и ниподоштавајући однос надлежних у институцијама према узурпацији стечених права радника, незаконита поступања по налогу моћних појединаца, рад судова по налогу и ставовима виших надређених моћника, а не по одредбама Устава и Закона, биће, надамо се, предмет разматарња и одлучивања на будућим седницама новог сазива Народне скупштине.

До тада остајемо на располагању свакоме ко је заинтересован и ко је спреман да говори о проблемима због кршења радничких права хиљада српских радника.