Сања Вујановић: Минималац мањи од минималне потрошачке корпе за преко 11.000 динара

Суморна статистика о кретању минималних и просечних зарада, те кретању вредности минималне и просечне потрошачке корпе у Републици Србији намеће питање – од чега и како преживљавају породице у Србији? Како и чиме прехрањују своју децу?

На сајту Министарства трговине, туризма и телекомуникација доступан је Извод из методологије израде потрошачке корпе, из којег, осим навода о усклађености методологије са међународним стандардима и препорукама EUROSTAT-a, ILO-a i UN-a, можемо дознати мало више информација о потрошачкој корпи и начину структурирања и обрачуна.

Као јединица потрошње у статистичке сврхе узима се домаћинство, које је статистички у Србији сведено на приближно три члана. Детаљном анализом се потрошња свих домаћинстава рангира од најниже ка највишој потрошњи и тако рангирана домаћинства се деле у десет једнаких група, где су у првој групи домаћинства чија је потрошња најнижа (најсиромашнија домаћинства), а у десетој групи чија је потрошња највиша (најбогатија домаћинства). Процена потрошње ради се путем анкетирања (намеће се дилема како је питање постављено: да ли „колико месечно трошите?“ јер се троши онолико, колико може да се приушти и плати, или „колико би вам било месечно потребно да трошите?“; ово није никаква безазлена игра речи, него суштински утиче на добијени одговор, па самим тим и на статистику).

Минимална потрошачка корпа се израчунава на основу структуре потрошње домаћинстава из прве три групе, значи из три најсиромашније катерогије домаћинстава, док се из осталих група израчунава просечна потрошачка корпа. Даље се наводи да се „Минимална корпа односи на потрошњу домаћинства, која обезбеђује одржавање живота и радног капацитета чланова домаћинства, имајући у виду оптимални биохемисјки састав хране (угљени хидрати, беланчевине, масти и калорије)“ из чега можемо закључити да би минимална корпа требало да представља износ за пуко биолошко преживљавање трочланог домаћинства – да не умре од глади и смрзавања. Истичемо да је минимална потрошачка корпа у јулу износила 44.856,44 РСД, док је минимална нето зарада била 33.804,96 РСД, што значи да је од минималне потрошачке корпе за месец јул мања за 11.051,48 РСД – дакле недовољна је чак и за задовољавање елементарних егзистенцијалних потреба домаћинства.

Пошто је свакодневни живот свакако битнији од статистике, можемо претпоставити да у Србији постоје (и у ову статистуку улазе) и домаћинства која сачињавају самохрани родитељ који прима минималну зараду, са двоје деце. Како овакве породице преживљавају и како се хране, односно које врсте намирница доминирају у њиховој прехрани, не можемо ни претпоставити. Било би занимљиво чути некога из струке, на пример педијатре или нутриционисте, да прокоментаришу утицај оваквог „квалитета“ исхране на развој и здравље деце. Зашто струка ћути годинама и зашто се не инсистира на истраживањима таквог карактера?

Иако ће свако ко је и сам родитељ потврдити да су данас деца много мање физички активна него генерације које су одрастале пре двадесет и више година, што свакако доприноси и повећању броја гојазне деце, да ли је то једини узрок, или бисмо се изненадили када бисмо спровели истраживање о квалитету исхране? Да ли и у којој мери порасту броја гојазне деце доприноси и чињеница да многи родитељи нису у финансијској могућности да својој деци приуште избалансирану исхрану према препорукама нутрициониста? Какав је однос беланчевина и угљених хидрата у исхрани просечног детета у Србији? Какав је удео меса, млека, јаја, рибе, воћа и поврћа, а какав хлеба, теста и сл. и зашто је такав, какав је?

Током 2022. године за просечну потрошачку корпу била је потребна у просеку 1,14 просечна зарада, односно 1,5 медијална зарада, што значи да је најмање половини грађана просечна потрошачка корпа недостижна, те да ни две минималне зараде нису ни близу вредности просечне потрошачке корпе, за коју недостаје 19.229,76 РСД. Подсећамо и да минимална потрошачка корпа служи биолошком државању живота – не и исправном развоју и здрављу младог организма, о чему струка упорно и годинама ћути.

Посебна тема је сама структура потрошње, која се у наведеној методологији дели на издатке за храну и безалкохолна пића и издатке за остале производе и услуге личне потрошње, где спадају издаци за одећу и обућу, издаци за становање, воду, струју, гас и друга горива, издаци за покућство и рутинско одржавање стана, издаци за здравство, транспорт, поштанске услуге и комуникацију, рекреацију и културу, образовање, ресторане и хотеле и друго.

Довољно је отићи у продавницу по намирнице за ручак како би разумели да је бесмислено уопште коментарисати колико су просечном грађанину Србије (не)доступни „рекреација и култура“ или „издаци за хотеле и ресторане“. Кад смо већ код „образовних садржаја“ – колико динара месечно статистичари рачунају за ове сврхе, знају ли уопште колико коштају уџбеници за основно образовање?

Крајње је време да озбиљно, на реалности засновано и темељно, приступимо обрачуну месечних трошкова живота просечног домаћинства у Србији, да ревидирамо методологију и начин прикупљања информација (па да грађане питамо „колико им је потребно“ а не „колико троше“, да у статистику укључимо кирије или рату за стамбене кредите, градски превоз, интернет и мобилну телефонију, уџбенике за основну школу који коштају од 10.000 за први до 18.000 динара за осми разред, екскурзије, ђачки динар итд.), или да престанемо да, објављивањем бесмислених статистичких података, вређамо елементарну интелигенцију грађана.