Срђан Јовић: Злочини комуниста над српским становништвом

Но, кренимо редом. Сам комунистички покрет у Краљевини СХС настао је и развијао се као југословенски и самим тим антисрпски. Руку на срце, било је у тој држави и других југословенских покрета и идеја, а најмање оних националних и, рекло би се, принципијелних и традиционално утемељених у менталитету српског народа. Комунистички покрет у Србији доживљавао је успоне и падове те су, логично, злодела које су чинили комунисти током XX века везана за период када је покрет био најснажнији. Сама по себи комунистичка доктрина дубоко у својим догмама чувала је и неговала свој антинационални и антимонархијски карактер, па је с тим у вези већ у првим месецима постојања Краљевине СХС она наишла на одлучан и жесток отпор власти новоосноване државне творевине. Имајући у виду то да је стара српска династија и уосталом читава традиција утемељена на монархијском и православном облику државног устројства, насупрот осталим придруженим народима који своју самосталну прошлост такорећи никада нису ни имали, било је логично за комунисте да свој гнев и револт усмере према српском народу, његовој традицији, вери и династији. Одлучност нових власти врло брзо је спутала све активности комуниста, отеравши их у сивило, илегалу и тајновитост још 1920. године указом о забрани рада Комунистичке партије Југославије, познатим као Обзнана. Са тим у вези је 1924. године КПЈ, вођена својим бољшевичким туторима устоличеним у Москви, прогласила да су Срби у новој држави угњетачка нација и позвали све народе да се боре против Срба као окупатора и тлачитеља народа нове државе.

Када је 1941. године отпочео рат на простору Југославије, или ако ћемо још прецизније, тек када је СССР укључен у ратне операције и када су се југословенски комунисти отворено укључили у борбу, отпочела је и жива антисрпска агитација и терор. Њихова борба била је далеко од оне каквом су је приказали након рата, када су коначно успоставили власт у Југославији. Према томе, основни циљ комуниста током рата није била борба против окупатора, коју су избегавали кад год су могли, већ искључиво борба за власт, тј. против свих групација које су се залагале за било коју другачију визију државне управе од њихове. У прилог чињеници да није било отворене борбе против немачких јединица, говоре и саме ткз. офанзиве, нпр. Неретва, Сутјеска, десант на Дрвар и др. које суштински представљају бекство партизана пред немачком оружаном силом. Прави противници комуниста, они са којима су се по сваку цену желели обрачунати, били су у првом реду ткз. четници, тј. представници одбеглог краља, затим представници легалне владе Народног спаса, како војне, тако и цивилне. На мети комуниста такође су се нашли и припадници покрета Збор, чија је политичка опредељеност и идеологија ишла у десничарском и монархистичком правцу.
На самом почетку рата, када је успостављена блоковска подела међу покретима отпора новој власти на партизане и четнике, комунисти су искористили прилику да Србе окрену против Срба. Тако је комунистичко вођство послало 300 радника, Срба из Ужица, пред немачку тенковску колону, која је наступала од Бајине Баште, да их дочека са голим грудима и лаким пешадијским наоружањем. Јасно је да се таквој сили ни јачи нису успели одупрети, па су тако и ови радници опијени лукавом идеолошком манипулацијом даровали своје животе нечему што је иронично називано „Ужичком Републиком“.

Такође, већ у јесен исте године комунисти су почели да систематски нападају и убијају четнике у Србији, изазивајући тако четничке одмазде које су довеле управо до тога да Срби убијају Србе. Герилски партизански напади на поједине немачке гарнизоне, возове или индустријске центре организовани су искључиво у Србији како би се и гнев Немаца усмерио само према српском становништву. Оправдање томе комунистички лидери проналазили су у језивим изјавама свог вође Броза и енглеског посланика у Југославији Меклејна, како та стрељања и нису некаква штета, јер би свако од убијених касније постао још један српски националиста или четник који би се окренуо против њих.

Посебан облик комунистичког геноцида према Србима представља убијање око 1600 најобразованијих људи: официра, професора, ђака и угледних јунака са Мојковца и Брегалнице. За само једну ноћ убијено је 300 најугледнијих људи, а свој фанатизам комунисти су показали убивши и једног пса који се није желео одвојити од свога газде. Несрећног пса су након смрти разапели на гробљу побијених и то место назвали „Пасје гробље“.

У Црној Гори, у српском племену Васојевића побили су 250 мушкараца, док су у Караџићима стрељали 72 мушкарца напунивши седам дубоких јама са српским телима, чиме су се изједначили са озлоглашеним усташама. За разлику од њих, који су убијали и жене, децу, старце, комунисти су се трудили да убијају српску интелигенцију, па је тако само у Херцеговини убијено око 500 угледних и образованих Срба.

Идеја обезглављивања српске елите за свој крајњи циљ имала је успостављање државног система који ће издржати притиску времена и отворити пут југословенству оног модела који искључује сву традиционалну и моралну утемељеност постојања државности на Балкану. У својој крајности то је имало произвести стварање нових, вештачких народа, који би додатно разјединили читав простор и онемогућили природни развој стабилног етничког бића Балкана, тј. Срба.

Директни и монструозни злочин почињен над Србима била је одлука Врховног штаба Партије од 12. марта 1943. године према којој се сваки заробљени четник мора стрељати без суда и испитивања. Истовремено, издата је и усвојена наредба да се свим осталим заробљеницима: муслиманима, шиптарима, усташама, домобранима и др. пружи могућност да приђу комунистичком покрету или да им се, уколико одбију, одузме оружје и да се отпусте својим кућама. Ово не само да представља геноцид према српском народу, већ и ратни злочин према свим параметрима, јер је категорички забрањено да се било који заробљеник стреља без судског процеса.

Поменути политички злочин који је починио вођа Партије десио се такође 1943. године, током битке на Неретви, када је у Загребу на челу Брозове делегације Милован Ђилас са Кочом Поповићем и Владимиром Велебитом потписао две тачке споразума са Немцима. Радило се о томе да је споразум предвиђао то да партизанима нису Немци, већ српски четници главни непријатељи у Југославији и да ће, уколико се Енглези буду искрцали на Јадранску обалу, партизани заједно са Немцима ратовати против њих.

Још један директни злочин против Срба био је и споразум Броза са папом, према коме партизани неће заузимати Јасеновац, те да ће читаву Павелићеву војску примити у своје редове. На изричити захтев папе Броз је 1943. године издао наредбу за прихватање око 250 хиљада усташа и домобрана у редове партизана. Тако су исти они који су спроводили злочине над Србима у Босни и Херцеговини сада стекли иста права као и Срби комунисти који су били део покрета још пре отпочињања рата, из времена илегале. Корени сарадње комуниста и усташа проналазе се још у предратним временима када су заједничким терористичким акцијама усмереним према династији и српској круни отпочињали свој крвави пир према целокупном српском народу, његовим тековинама, култури и цивилизацији. Међу првим њиховим акцијама бележе се покушај атентата на краља Александра Карађорђевића 1921. године и убиство министра унутрашњих послова Милорада Драшковића којег је убио комуниста, муслиман из Босне. Сарадња је настављена и овековечена састанком члана КПЈ Владимира Бакарића са Павелићевим доглавником и усташким идеологом Милетом Будаком у Загребу свега недељу дана од формирања ткз. Независне државе Хрватске. Од тада су комунисти и усташе одржавали сталне везе током читавог рата.

Злочини над Србима су се наравно наставили и након ослобођења. Након 20. октобра 1944. у Београду је убијено више хиљада Београђана од којих чак 60 професора универзитета. Био је то злогласни прогон Срба, који су одвођени на периферије града камионима УДБ-е, убијани и потом сахрањивани у гробнице које су претходно сами себи били приморани да ископају. На челу београдске полиције налазио се Црногорац, док је и приликом ослобађања града, Врховна команда послала Осму црногорску бригаду са циљем да сви у Београду сазнају да су Београђани гинули од руку Црногораца. На тај начин комунисти су знатно вештије, лукавије и перфидније убијали Србе од усташа, доследно се држећи политике усмеравања Срба против Срба. Наиме, према тврдњама Милована Ђиласа, још пре уласка у Београд комунисти су поседовали спискове Недићевих и Љотићевих следбеника, за које је објављено да ће бити убијани на лицу места без икаквог претреса или поступка. Према истом извору, недвосмислено се закључује да је међу убијенима било и оних који нису заслужили никакву казну. Уколико је и долазило до суђења, она су била тајна и формална, а осуђеници бивали подвргнути разноврсним психичким и физичким мучењима на којима би могли позавидети и озлоглашени персијски деспоти. Већина егзекуција обављана је у тајности, најчешће на ободима градова, у касарнама или на обалама река, тј. на местима која ни данас није могуће прецизно лоцирати. Родбина убијених најчешће није могла добити информације о томе да ли је ухапшени човек жив или мртав. Нажалост, постоје и многи примери стрељања деце, пре свега у Крагујевцу. Према сведочењима припадника организације ОЗНА, тј. Одељења заштите народа, а касније озлоглашене УДБ-е, сазнаје се такође и да су одређени чланови уже, а често и шире породице и фамилије, били такође хапшени и стрељани по кратком поступку уколико би се појавила сумња да одржавају везе са оптужеником. Такође, према сведочењима официра ОЗНА, откривена су и документа која потврђују да су комунисти у једном београдском кварту ликвидирали више људи него у читавом Загребу.

Коначно, пред сам крај рата, најмасовнији и самим тим и најпознатији злочин била је погибија више десетина хиљада српских младића за свега два месеца борбе на фронту у Срему од фебруара до априла 1945. године. Одмах након ослобађања Београда, Броз је мобилисао Србе старије од 16 година, наоружао их пешадијским лаким наоружањем и послао на утврђене шанчеве које су браниле искусне и прекаљене немачке јединице, добро опремљене и увежбане. Посебно треба истаћи да је пробијање овог фронта у тренутку када совјетска Црвена армија заузима Мађарску и приближава се Бечу, било непотребно и, показало се, служило само још једном лукавом злочину према Србима, тј. српској младости.

За то време масовно убијање Срба је настављено и у другим крајевима Југославије. Тако је априла 1945. године у месту Лијевче Поље у близини Бања Луке поубијано неколико хиљада четника и њихових породица, родом углавном из Црне Горе и Херцеговине. Они су одведени у логор Јасеновац и тамо поубијани и спаљени. Наредног месеца, у Словенији je је убијено око двадесет хиљада заробљеника без суђења и доказа. Својеврстан злочин било је и савезничко бомбардовање српских градова, по налогу и навођењу Брозових комуниста. Један од најкрвавијих злочина над српским младићима извршили су муслимани који су само неколико месеци раније из усташког прешли у комунистички табор. Наиме, том приликом је убијено око 20 хиљада Срба који су се у колонама из Босне враћали својим кућама у Ваљево, Чачак, Ужице. Намамљени порукама бацаним из авиона они су се предали да би потом били систематски поубијани и бачени у јаму Понор, у Маљевини, десетак километара западно од Србиња.

Захваљујући овим примерима лукаве немилосрдности, и данас неки од лаковерних и доброћудних Срба хвале каснији комунистички режим, сећају га се са тобожњом носталгијом и романтичном сетом. Дрска агресија комуниста према Србима, међутим, није обустављена ни у годинама након рата. Напротив, настављена је истим жаром и истом манипулативном лукавштином као и до тада. Судећи већ према изјави Броза још 1944. године, Србија је постала окупирана и покорена земља која се треба тако и третирати. Дакле, Срби су заправо своју праву окупацију доживели након окончања рата поставши таоци новог тоталитарног режима. Срби су хапшени без позива, привођени на разговоре о својој ратној прошлости и током ноћи одвожени далеко од насељених места где су сурово убијани и трпани у заједничке гробнице које никада нису откривене. За ове податке знамо на основу изјава шефа комунистичке тајне полиције Александра Ранковића, који је у јавном извештају навео да је кроз затворе од 1945. до 1950. године прошло 3, 5 милона грађана од којих је половина невина а трећина малолетна. Ипак, прецизних података о убијању одбеглих грађана Југославије, ткз. шкрипара нема.

Након рата, тачније 1948. и 1949. године, комунисти су се обрачунали и са Србима у својим редовима. Ови похапшени комунисти завршили су на озлоглашеном Голом отоку. Међу њима су били угледни партијски официри, команданти и функционери чијом елиминацијом је Броз успоставио своју личну диктатуру и отворио за себе нову димензију власти и терора: успостављање култа сопствене личности. Реч је о оном делу комуниста који је одлучио да прихвати Резолуцију Информбироа чијом ликвидацијом су, скоро у потпуности, остварене антисрпске аспирације и отворена врата стварању нових народа на штету Срба.

Убијена или изолована српска аристократија и политичка елита није могла пружити никаквог отпора режиму приликом крунисања партијске антисрпске политике. Заправо изгледа као да нико од Срба није ни приметио када су од древних српских земаља настале нове Републике: Македонија, Црна Гора, Босна и Херцеговина, као ни Аутономне покрајине: Косово и Метохија и Војводина. Циљана намера ових територијалних промена била је и етничко растројство српског народа како би се коначно разјединио моћни национ на неколико измишљених народа који би за дужи период лишио Србе заједништва, напретка, слободе и, што је најважније, мирног и сигурног живота.