Стефан Милетић: Само јако село гарант је јаке државе

     Српско село које би требало да представља стуб економије постало је место из кога људи беже, а они који остану служе као јефтина радна снага у страним компанијама које овде стичу енормне профите и износе их из државе, док нашим радницима дају тек мрвице.

Због чега људи са села уместо да обрађују своју земљу и буду своји на своме, беже са села или одлазе у фабрике где раде за минималац? Председник државе каже због тога што су људи у селима лењи и мрзи их да устану у 4 ујутру како би обављали ове послове. Председника државе би требало да буде срамота због оваквог односа према својим грађанима – вредним и поштеним домаћинима. Ова власт на челу са њим је учинила све да од српског сељака направи јефтину радну снагу, а пољопривредну и сточарску производњу у потпуности угаси. Узрок томе није лењост, како каже председник, већ је узрок то што је у последњих 10 година 93.5% државних субвенција одлазило у руке странаца, а тек 6.5% домаћем привреднику и пољопривреднику, и то искључиво људима блиским власти.

Једна страна компанија добија бесповратно од ове земље и до 150 хиљада евра по радном месту. Добија бесплатно земљиште, инфраструктуру, водовод и канализацију, а српски сељак који ради на својој земљи све што добије од ове државе је субвенција од око 8 хиљада динара по хектару обрадивог земљишта. Такође, још један од показатеља да ова власт ради директно против свог народа је и то што је дозвољен увоз свега што можемо овде без проблема да произведемо. Само неки од примера су парадајз из Северне Македоније и Албаније, црни и бели лук из Кине, млеко из Пољске и све друго што увозимо, а без проблема можемо да произведемо у нашој земљи.

Резултат овако погубног односа власти према пољопривредницима је да сваке године гледамо слике српских домаћина који своје производе поклањају или бацају јер не могу да се такмиче са великим компанијама које се баве увозом а са друге стране, грађани као крајњи потрошачи у великим трговинским ланцима вишеструко плаћају увезене производе сумњивог квалитета. Као резултат овакве политике имамо да су планинска села, која су се претежно бавила сточарством и од тога лепо живела, данас скоро потпуно напуштена!

Поред ових економских проблема, људи у скоро свим селима се у 21. веку суочавају и са недостатком основних услова за живот – недостатак здравствених станица, матичних служби, филијала поште, водовода и канализације и још много тога што је потребно за нормалан и пристојан живот. Овакву погубну политику према селу је потребно хитно променити или нам у супротном прети крах економије и претварање у колонију страних корпорација.

Странцима свакако не треба забранити да послују у Србији, међутим:

• Хитно је потребно да се субвенције преусмере ка домаћем привреднику и пољопривреднику, а странци ће свакако и без субвенција пронаћи своје интересе овде јер имају бесплатну инфраструктуру и јефтине енергенте;
• Потребно је да држава хитно забрани увоз свега што се може произвести у земљи;
• Потребно је да држава у сезони пољопривредних радова субвенционише куповину дизела за пољопривредне произвођаче јер наши пољопривредници купују најскупље гориво у Европи;
• Потребно је да држава уместо што разноразним наметима уништава новонастала предузећа хитно покрене програме за развој предузетништва и да обезбеди бесповратна средства Start-up предузећима, да ослободи намета сва новонастала предузећа у првој години пословања и на тај начин подстакне и мотивише младе да покрену своје приватне послове јер би мала породична предузећа такође требала да представљају стуб опоравка економије.

Све се ово мора решавати по хитном поступку уколико желимо да сачувамо село, а самим тим и државу јер без јаког села нема ни јаке државе. Оваква политика према селу, граду и држави је политика коју ћемо спроводити у дело, политика у коју верујемо и оно за шта се боримо!