Тамара Миленковић Керковић: Двери траже нулту толеранцију за насиље и понижење просветних радника

     Епилог овог ужаса је накнадно искључење из школе ученика који су наставници извукли столицу и тај снимак објавили, а за једног од њих било је чак припремљено и лекарско уверење које је требало да олакша његов положај. Као и до сада, вероватно ће се ученици уписати у неку другу школу, и све ће се заборавити до следећег случаја.

Српски покрет Двери захтева укључење свих друштвених институција у промену овог патолошког стања српске просвете. Овде се не ради само о дисциплини у школи, превенцији и кажњавању насиља, овде се ради о промени наопаке парадигме школства која је довела до ерозије српске просвете. До увођења превентивних мера, Двери предлажу хитне мере за сузбијање овог патолошког стања у српским школама. Најпре, подржавамо захтев Уније синдиката просветних радника Србије да се просветним радницима додели статус службеног лица, захтевамо увођење и примену драконских казни према насилницима, захтевамо забрану коришћења мобилних телефона у школи под претњом настрожијих казни, захтевамо да деца коначно уче из српских књига српских издавача, и захтевамо кривичне и високе новчане казне за родитеље преступника и ученика-насилника у школама.

Просветни радници су највеће жртве игнорантног односа власти према образовању, а тиме и према будућности Србије. Највећи удар слома вредности у српском друштву доживели су просветни радници. Заборављено је да у корену речи „образовање“ стоји реч „образ“ а да је стид основни чувар моралног здравља једног друштва и једненације. Положај просветних радника урушава се већ више деценија – њихове зараде сумање од просечних, свака школска година почиње штрајком на који се власт више и не обазире, обавезе учитеља и наставника су све веће а њихов ауторитет и друштвени статус постао је миноран, могућности да санкционишу незнање или неприхватљива понашања на часу и у школи готово да не постоје. Понављање године за ученике је постало готово немогућа ствар, а за лоше оцене ученика, за њихове изостанке, за повреде дисциплине у школи, па и за насиље, увек се одговорним сматрају само наставници, најчешће разредне старешине, док родитељи очекују да школа преузме не само образовни, већ и читав васпитни рад са њиховом децом. Са друге стране права ученика постајала су све већа, а обавезе и одговорности ученика смањене су до апсурда. Овакав наопак систем вредности и прегажено достојанство и ауторитет просветних радника довели су до потпуног урушавања просвете и значаја образовања.

До времена када ће три професије – војник, лекар и просветни радник – постати најплаћеније у Србији – захтевамо повратак нормалности у српску просвету и нулту толеранцију према насиљу у школама.