Српски Покрет Двери - Лого

Владимир Димитријевић: Како сахранити Броза

Девет година после: Лично сведочење на заједничку тему

    Недавно је Миша Ђурковић, са свом одлучношћу часног српског интелектуалца и антикомунисте, јасно рекао да, пре но што неко крене да уклони споменик Стефану Немањи, треба да уклони Броза са Дедиња. Записао је: „Да скратим: сукоб између српства и титоизма је најважнији сукоб у овој земљи. У ове две речи сажета су два вредносна, геополитичка, идентитетска и морална става. Дубоко непомирљива. Из перспективе српства, онај што лежи горе (ако уопште ту и лежи) је окупатор Србије, злочинац, човек који је у Првом светском рату директно ратовао против ове земље, неко ко је наредио да се Србија 1944. третира као окупирана земља. Он је спроводилац аустроугарске, калајевске политике идентитета усмерене ка сузбијању Срба из свих околних простора; креатор нових нација на српском етничком простору; креатор Голог отока; монструм. Дакле, уклањање оне срамоте са Дедиња биће услов за почетак оздрављења овог народа, града и државе. Отуд бих волео да се кандидати за градоначелника пре свега изјасне о овом питању, јесу ли за српство или титоиза? И да дају детаљан план где ће преместити остатке, шта ће урадити са тим објектом и како ће елиминисати све трагове титоистичког наслеђа са Дедиња.“(1)

Погледао сам у своју архиву, и сетио се онога што је рађено пре девет година, „сада већ далеке“ 2013. године.

Музеј 25. мај (извор: Блиц)

ДЕМОНТАЖА ИЛИ КАКО КОНАЧНО САХРАНИТИ ТИТА

Почетком 2013, на Стевањдан, славу Републике Српске, објављен је манифест који су потписали Бошко Обрадовић и потписник ових редова, „Демонтажа или Како коначно сахранити Тита“. (2) Тада смо рекли, јасно и гласно: Време у коме живимо најтачније се може назвати новим титоизмом. Титоистички модел растакања српског националног бића и даље је актуелан и делатан: од Косова и Метохије и Рашке области до северне Србије. Стога је неизбежан предуслов преображаја српске нације и државе разградња титоистичких матрица друштвеног живота. У току је борба на живот и смрт између титоизма, који има за циљ укидање последњих остатака организоване нације и државе у Срба, и светосавља, као начина повратка себи, редефинисању сопственог идентитета и учвршћивању јединства нације и државе. Бити или не бити српског националног питања у 21. веку читамо као наставак титоистичког укидања српског постојања на овим просторима и крај историје Срба, или као нову изградњу нације и државе српског народа. Наша генерација не може на себе узети ништа мањи циљ од овог прекида континуитета историјских пораза и дробљења српске нације и васпостављања ауторитета и приоритета самосвести једне нације и државе за коју радимо и којој тежимо.

Ко мисли да је Броз мртав, комунизам давно пао, а титоизам превазиђени непријатељ из прошлости, тај никада није разумео истинску природу титоизма као фанатичне секте испуњене мржњом према свему што је српско и православно. Чланови ове секташке духовне формације данас живе и неуморно раде у нашој политици, службама безбедности, медијима, култури, уметности, економији… Од расклапања механизма њиховог утицаја на српско друштво зависи опстанак аутентичног погледа на свет српског народа и његова свеукупна егзистенција.

Ми нисмо Титови

Посебно треба нагласити да је титоистичка историографија деформисала истину о два српска антифашистичка покрета отпора у Другом светском рату – првом европском устаничком покрету против нацистичке Немачке – Равногорском и другом – Партизанском, у којима су највећи допринос дали управо Срби. Са оваквом антифашистичком историјом можемо да се поносимо као народ и слободно станемо раме уз раме са другим антифашистичким народима света, на првом месту руским народом. Немамо нити један разлог да се одричемо српског партизанског покрета који је у основи био борба за слободу против окупатора, али је од ослободилачког коминтерновском и савезничком преваром преокренут у револуционарну комунистичку диктатуру усмерену против Срба и Србије.

Нема разлога ни да се не помену позитивне социјалне тековине времена после Другог светског рата, посебно у области здравства и школства, као и других народних акција и подвига, који припадају корпусу истинских хришћанских и социјалних народних идеја. Све друго припада тоталитарној идеолошкој слици света која је укинула право на слободу вере, мисли, информисања, организовања, приватног предузетништва, а чији су резултати стотине хиљада убијених, утамничених, којима је одузета имовина, емигриралих… Ово прецизно разликовање у времену титоизма између подухвата и резултата српске народне воље, породичне снаге и хришћанске солидарности, са једне стране, и партијског зла, терора и контроле, са друге стране, кључно је за исправну оцену тог историјског периода.

Како коначно сахранити Тита?

Разминирати и демонтирати све митове титоизма у националној свести најпречи је задатак нове српске елите. То значи:

  1. Укинути Брозову забрану повратка протераних Срба на Косово и Метохију и у Македонију из 1945. године, и тако прогласити идеју повратка на своје као државотворну идеју и национални сан 21. века.
  2. Расклопити сваку титоистичку творевину, осмишљену као политичку инсталацију ради прављења граница унутар српског народа, значи на првом месту не признавати авнојевске границе међу Србима и укинути аутономну покрајину Војводину као најзначајнију преосталу терористичку експлозивну направу постављену у темеље Србије.
  3. Расклопити братство и јединство као лажну догму данас преобликовану у евроунијатство, оставити се небулоза и коначно погледати како ствари стоје са чисто српског становишта – гласи слоган нове српске политике, сумњичаве према било каквим интеграцијама у којима се не види јасан српски национални и државни интерес, и окренуте новој геополитичкој реалности пропасти Запада и успона Истока.
  4. Уклонити НАТО-омчу око врата коју је намакао Јосип Броз Тито још 1950. године када се определио за НАТО и српски народ постепено увео у болест зависности према западњачким животним моделима – предуслов је самосталности и независности не само државе, него српског облика постојања као личности и заједнице уопште у 21. веку.
  5. Зауставити одлазак из села у град и потом у иностранство, ограничавање бракова на једно или двоје деце, убијање приватног предузетништва, задругарства и породичног посла – представља преломну тачку обнове српског домаћинског духа, повратак на своје имање, својој независности од власти, своме слободном мишљењу, својој породици, кућном васпитању, предузетничком духу, социјалној солидарности.
  6. Поразити хрватску и сваку другу антисрпску културну политику у Београду и у српским институцијама културе – освојити и усвојити смисао сопственог духовног наслеђа, националних примера и моралних оријентира, означава тренутак националног буђења који титоистичка анестезија онемогућава и одлаже већ 70 година.
  7. Најважнија тврђава титоизма коју треба ослободити је РТС и други медији са националном фреквенцијом који користе државне ресурсе, а не раде у корист државе. Вратити националној просвети и медијима слободу образовања и информисања, изаћи из зачараног круга титовизије која нам је узела памет и душу – значи доћи себи, освестити се, уразумити се, пронаћи своју душу и мислити својом главом, а не туђом.
  8. Српски језик означити као српски без обзира на политичка именовања српског језика као хрватског, црногорског, бошњачког, босанског… – представља кључну самоспознају главног тока разбијања Срба и брану даљим поделама и цепањима нације. Спречити потискивање и маргинализовање ћирилице директно значи зауставити даље потискивање и смањивање државе Срба на Балкану.
  9. Откопати све гробнице жртава комунистичког терора крајем Другог светског рата и достојно сахранити све убијене и обележити њихова стратишта – елементарни је цивилизацијски чин од Антигоне до данас и услов помирења међу Србима, а означава и почетак превенције геноцида, памћења и изношења истине о свеукупном српском страдању у 20. веку домаћој и страној јавности.
  10. Фараонски храм култа личности и светилиште титоистичке религије у Београду – Кућу цвећа претворити у Музеј жртава комунистичког терора, а Јосипа Броза Тита коначно достојно сахранити у Хрватској као оца нације – завршни је услов трајне детитоизације Србије и ослобођења духовног живота српског народа који је још увек у тамници југоносталгије и кроатокомунизма.

Једина српска политика у 21. веку која означава коначни крај титоизма и почетак преображаја српске нације и државе јесте интегрална политика Српства, која не признаје границе између српског народа и ради на свесрпским интеграцијама – духовним, медијским, културно-просветним, пословно-економским и државотворним, имајући јасан циљ да овај век Срби не заврше ни у Турској, ни у Европској, ни у Немачкој, ни у Ватиканској – већ у Српској, Православној или Евроазијској Унији на Балкану.
На дан Светог архиђакона и првомученика Стефана, Крсну славу Немањића и Републике Српске.

Тако смо писали почетком јануара 2013. године. Да се не заборави.

ПОЛЕМИКА ОКО МАНИФЕСТА

На сајту Нове српске политичке мисли развила се полемика око нашег манифеста. Она и данас одражава титоистичке и антититоистичке ставове многих.

Коментататор „Трла баба лан да јој прође дан“ је истакао:“Поздрављам свих десет предложених тачака. Неке захтевају нешто дуже време за примену – али – треба им тежити. С друге стране – има и неких које би се директно могле спровести (узмимо само пример “Куће цвећа“). И у томе постоји део који није директно могућ, али му треба тежити. То је његово “достојно“ (или и недостојно), сахрањивање у Хрватској после ексхумације у Београду. То би несумњиво био предмет бесконачног међудржавног натезања са неизвесним исходом, а сигурно би било коришћено као згодан изговор да се ексхумација “привремено“ одлаже. Али – то није потребно. Може се он сасвим лепо “привремено“ сахранити и на неком обичном гробљу – а од његовог маузолеја оформити окосницу Музеја жртава комунистичког терора. Ова тачка би требало да буде не десета, него прва а била би и важан симбол детитоизације – јер је технички лако изводљива. Проблем је “само“ у томе што до тога не може доћи док су на власти његови духовни наследници. Дакле: трла баба лан да јој прође дан!“

Јовиша Видић од Рудина је нагласио: “Господин Димитријевић предлаже „медицину“ за излечење од хроничне болести код Срба – детектована као Југословенство. Поштовани г. Димитријевићу, нисам сигуран да данас код Срба има довољно здраве људске супстанце која би могла порадити на сузбијању погубне заразе југословенством. За овакву хроничну болештињу код Срба, није нам крив онај хоштаплер за кога кажу да је из Загорја, већ ми сами – мислим на Србе – јер смо приљубили хоштаплера србомрзца, уместо Србина богољубца и човекољубца. Ми смо кривци наивци, странаца љубимци, били и остали, па смо стога и хронично оболели. Ево кратке поратне епизоде која горе наведено појашњава. Одмах после „ослобођења“ Београда, у сали „Коларца“ онај за кога кажу да је из Загорја држи говор па између осталог нагласи: „Југословенска војска лежи на темељима српске војске“. Затражи реч мој крштени кум прота Милан Смиљанић, па изјави: „Друже Тито, нема више надљуди ни подљуди, сад смо сви људи“. Српски свештеник Зечевић потписа ону срамну о повратку…“ Извесни „Алкар“, по свему судећи из Кроације, јавио се ( осдтављамо латиницу ):”Demontirajte vi srpski mentalitet i velikosrbijanizam koji vas stavlja u nadređenu situaciju nad svima oko vas i svi mi imamo s vama probleme.da niste u pravu vidi se iz svega od devedesetih-izgubili ste ratove,terotorij,susjede, povjerenje a dobili mrznju i osamljenost, razjedinjenost. srbija mora biti velika po radisnosti (ostavite se ratova-zavrnite rukave i radite -„nema rata ogladne se“), ekonomiji, kulturi, suzivotu, slobodi, razumijevanju za druge i drukčije a ne na karti-prolili ste i svoju i nasu krv za tu veliku srbiju i niste nista napravili.sve vase točke koje ste naveli proizlaze iz dversko-nacionalnog pogleda koji bastini mali broj srba, još samo fali da ukinete, škole, struju, internet zatvorite se u svoj srpski tor, uvedite kaste, feudalce i dajte svu vlast crkvi i kralju. to bi bilo vraćanje srbije u sridnji vijek. pravoslavlje da (ne i pravoslavni nacionaliozam i šovinizam) liberalizam da (ne i „sodoma i gomora), demokracija da,slobode da, trziste da. ostavte se titoizma i četništva”

Милан Станић је писао о два пута која су пред нама: “Постоје два пута: један је пут напред, даље у „прогрес“, други је пут повратка себи и својој традицији. Пут прогреса – ХХ век, коштао нас је пар милиона живота, нестанак државе, трајни или привремени губитак знатног дела територија и тоталне дебилизације: југословенство, комунизам, евроунијатство. Повратак на модел из 1903 то не предвиђа и, да је претрајао, не би имали милионе мртвих, изгубљене територије и потпуну распамећеност остатка народа који умире. Имали би државу. Распамећеност се огледа и у томе што неко сматра српском вредношћу струг, фабрику која може да ради само уз стране кредите, а ништа не може да прода и ЈНА. Неко мисли да је српски писати латиницом, јер му је тако неко шапнуо. Зато Срба и нема више од 50 000 хиљада. Али, Ви то не разумете.“
Извесна „Анка Крајина“ му је одговорила:“Za takvu brojku bi i Beogradski pašaluk bio prevelik. Da niste u dosluhu sa NATO-om? Bude li Srbija pošla kursom ove dvojice ravnogorskih „mudraca“ neće ostati ni toliko, koliko ste ih nabrojali. Malo koja država u svetu odbacuje svoj narod i svoju istoriju kao što to čini Srbija. Da li su ravnogorske „patriote“ pomislili šta bi ostalo od današnje Vojvođanske demografske karte kad bi „demontirali“ i „sahranili titoističko doba“? Koliko Srba bi moralo iseliti iz Vojvodine? Ili kane zakonom zabraniti mešane brakove? Zaustaviti odlazak iz sela u grad i potom u inostranstvo? Dekretom? I tako korak po korak, nazad u srednji vek! „Neko pogodi te se rodi u svoje vrijeme, a ostali zalutaju te u tuđe…“ (Lalić) Ovo dvoje ravnogorskih „mudraca“ je zasigurno zalutalo. Zakasnili za najmanje 70 godina. Biva.
Ali to je njihov problem a ne Titov.“

Онда је Игор упутио реч „Анки Крајини“: „Војводина не би постојала да је титоисти нису измислили у свом патолошком антисрпству, тако да не брините ви за демографску карту. Уосталом, титоисти су плански исељавали српско становништво из Далмације, Лике и Босне и Херцеговине како би ослабили српски етнички корпус у тим крајевима. Такође, комунисти су забранили 10.000 Срба протераних са Косова током рата да се врате на своја огњишта јер су били колонисти у међуратном периоду. Да није било титоистичког зла ви бисте живели у Крајини, а не бисте писали ове коментаре ко зна одакле.“
Анка Крајина је рекла да такво тумачење Војводине није тачно: “Ta „titoistička izmišljotina“ ove godina proslavlja 160 godina svoje samostalnosti, kada je na Majskoj skupštini u Sremskim Karlovcima (1848), proglašena samostalnost Vojvodine od Beča i Pešte i 90 godina od ujedinjenja sa maticom Srbijom. U svom „patološkom antisrpstvu“ je ondašnja vlast FRJ naselila veliki deo Bačke kolonistima iz Leskovca, Vranja, Pirota, Prokuplja, Kuršumlije i ostalih delova Srbije. Gde ćete njih iseliti kad „demontirate titoizam“ i mene vratite u Krajinu? Да није било титоистичког зла ви бисте живели у Крајини, а не бисте писали ове коментаре ко зна одакле.
Da nije bilo četnika i ustaša ne bi ni došlo do krvoprolića 1991-95. i „humanog“ proterivanja naroda! Zato i pišem komentare. To je moje jedino oružje protiv fašizma. Treba ga prepoznati najpre u vlastitom narodu a vi ste potvrdili moju tezu da se nijedna druga država ne odriče svoga naroda kao Srbija!“

Ово је подржао Давид Новаковић: „На велику жалост аутора и многих коментатора, Маршал Тито ће остати сахрањен на месту где тренутно почива, историја ће памтити Југославију као напредну и просперитетну социјалитичку земљу, а партизански покрет као једини антифашистички покрет за време окупације, незамислив без КПЈ, одакле је поникнуо и за чије идеје се борио.“

„Једнорог“ је дигао глас у име Србије Обреновића:“Рестаурација Краљевине Србије је могућа и спасоносна. То је урадио Франко, кога можете да не волите из идеолошких разлога, али је чињеница да је зауставивши распад земље, извршио рестаурацију монархије и ударио темеље једној просперитетној држави. Он је пример и због тога је прокажен. Пут Обреновића је српски пут – не југословенски, не комунистички. Да је овај текст написан пре 30-так година, аутори би били или ликвидирани („Обесили се о рупу у поду у затвору“), или утамничени и тешко осрамоћени. То је оно што је у Брозово време давано Србима. Смели су да размишљају само на брозовско-југословенски и комунистички начин, у складу са тим „системом вредности“. Као у „Матриксу“: хранили су машине, сањајући како су у најмодернијим становима и богати. А онда је дошло буђење. Аутори, као и сви који покушавају да мисле српски пипају у мраку, тражећи излаз. Колико схватам, нису имали намеру да напишу безгрешан текст, већ да покажу на пут. А то је вредно подршке.“ И додао је: „Поштована Анка, подаци о Војводини Вам апсолутно нису тачни, али су погубни. Морате бити опрезнији, Ваше родољубље је неспорно, читам Ваше коментаре, али, понекад дајете муницију другој страни. Што се тиче 50 000, већ сам то објашњавао. То је рекао М. Селић, у једној тв емисији, када му је водитељка досадила својим чуђењима: зашто Срби ово, па како Срби оно. Онда јој је рекао да Срба нема више од 50 000. Бити Србин је духовна категорија, а не податак из пописа. А то је терет који се тешко носи, зато је лакше „шмугнути“ у југословенство, комунизам, војвођане, црногорце, а најлакше је подићи границу према КиМ. Обреновић, Недић и Слоба су изабрали тежи пут, можда и свесни да ће страдати, али ми од тога данас живимо (као Срби). Све је ствар слободне воље, са ким правите дил и потписујете уговор: са оним горе, или са оним доле, ко изабере вертикалу не губи се у „модерним идеологијама и демонијаштву економије“. „Војводина обележава 160 година своје самосталности“? Па ово ни Чанак не би изјавио. Молим вас да ми објасните какве везе има Српска војводовина из 1848. са вештачком комунистичком творевином насталом 1945. на приближно истом простору? То су потпуно различите ствари, војводовина је означавала ранг тадашње српске државности у Хабсбуршкој монархији (размишљало се и о деспотовини), док је Брозова Војводина искључиво творевина болесних антисрпских умова. Војводина никада није била оно што су биле Далмација и Славонија – посебне круновине у Монархији, са својим сабором и аутономним институцијама. Опет, титоисти су Далмацију и Славонију потпуно укључиле у Хрватску, без икакве аутономије, док су с друе стране Војводину измислили. Слично је и са Црногорцима и Буњевцима – прве су присилили да престану да буду Срби, а друге су присилили да постану Хрвати. Опет историјски фалсификат на штету Срба од стране усташокомуниста.“
Коментатор под псеудонимом „thinking maize“ био је за спрдњу с титоизмом:“Сматрам ВЕЋИНУ ПРЕДЛОГА Владимира Димитријевића и Бошка Обрадовића, не само прихватљивим, већ СЈАЈНИМ, само што не бих ИЗМЕШТАО Броза из „Куће цвећа“ у Хрватску, већ на неко српско гробље, ако ништа друго и Броз је био владар Србије! Друго, на територији Србије имамо гроб једног ИСТАКНУТОГ страног државника, ОЦА ПРВОГ ОТОМАНСКОГ СУЛТАНА који је био сизерен тј. НОМИНАЛНИ ВЛАДАР Србије! Ради се о османском султану Мурату 1-ом и његовом турбету на Газиместану. Ако може Мурат 1-ви, може и Броз! Даље, мишљења сам да се у ЕВАКУИСАНОЈ „Кући цвећа“, „Музеју Југославије“ и суседним зградама и просторима, поред осталог изграде садржаји ХУМОРНОГ КАРАКТЕРА, са пренаменом Меморијалног центра у ЗАБАВНИ ПАРК! Циљ тога подухвата би био комерцијално искоришћење тог дела наше прошлости, али и ИСМЕЈАВАЊЕ ТИТОИЗМА и свођењем БРОЗОМОРЕ на праву меру БЕЗНАЧАЈНОСТИ! Јер, Тито и титоисти су СУШТИНСКИ БЕЗНАЧАЈНИ ЉУДИ! Зато их треба ИСМЕЈАТИ и узгред нешто зарадити! А тиме ИСМЕЈАТИ преостале ТИТОНОСТАЛГИЧАРЕ!“

А онда је опет глас дигао Алкар: “već ste se vi pokusali vratit srbiji i tradiciji i to devedesetzih kad ste propagirali pravoslavno čistunstvo i etnički čistu i ujedinjenu srbiju imaitiravsi svekolike stare srpske teznje u djelima garasanina,vuka stefanovića, memoranduma sanu,nacionalnog programa spc,drazinog plana u pet točaka o vraćanju kralja,etnički čistoj srbiji do alpa-čak ste i na terenu provodili iste stvari -42-četnici su u poodrinju i sj crnoj gori pobili oko 10 000 muslimanskih vojnika i oko 40 000 muslimanskih civila-sve zapisano u izvjestajima koje su drazi slali njegove vojvode-dokumenti se nalaze u centru za istrazivanje rata i poraća u bg-isto ste ponovili i 92-95 u bosni,da ne nabrajan već da samo spomenen srebrenicu…ako ste pametni ajte naprid -nemate se vi na sta naslonit ni na sta vraćat.“

А онда смо се договорили да млада, тек основана, издавачка кућа „Катена Мунди“ направи скуп о Брозу. Написао сам и на Интернету објавио текст који је најавио тај скуп у Удружењу књижевника. Датум је одабран симболички: навршило се седамдесет година

ТИТО И „МАРТОВСКИ ПРЕГОВОРИ“/ГОДИШЊИЦА ИЗДАЈЕ И СКУП О БРОЗУ
НЕСЛУЧАЈНО У ОВОМ СКУПУ

Ове, 2013. године, издавачка кућа „Катена мунди“ организује скуп „Тито и ми“. Место окупљања: Удружење књижевника Србије. Датум: 2. март. Као што Удружење књижевника Србије није случајна адреса ( оно је, деценијама, било средиште отпора титоизму ),тако ни месец март није случајно одабран: у марту 2013. је седамдесетогодишњица преговора између Тита и немачког окупатора, које су, у Брозово име, водили Владимир Велебит, Милован Ђилас, звани Ђидо, и Константин Поповић, звани Коча. Контакт с Немцима остварен је приликом размене заробљеника. Партизани су држали тридесетак заробљених Немаца, углавном цивила, као и мајора Штрекера. Штрекер је 4. марта послат генералу Рудолфу Литерсу ради преговора, за које је одобрење дао Глез фон Хорстенау,немачки опономоћеник у Загребу,иначе аустроугарски официр из Првог светског рата и пријатељ Велебитовог оца Љубомира ( Велебити су били покатоличени Срби, који су „царску виру“ ( Матавуљ) примили ради напредовања у војној каријери ). Хорстенау је већ преговарао с титовцима: 1942. састао се с Брозовим делегатом, Маријаном Стилиновићем, ради договора о размени немачких инжењера заробљених у Ливну, а 3. септембра 1942.будући самозвани маршал се у Гламочу срео са Хорстенауовим делегатима, Хејсом и Отом.

ПРЕГОВОРИ У ГОРЊЕМ ВАКУФУ

Хорстенау је пристао на преговоре с Титовим изасланицима. Сусрет се одиграо у Горњем Вакуфу 12. марта 1943.Ђилас је на преговоре дошао као „инжењер Милош Марковић“,Владимир Велебит као „Владимир Поповић“, а „храбри Коча“ ( Александар Вучо – „Сан и јава храброг Коче“) под својим именом. Хорстенауов изасланик био је генерал Диполд. Потписана је званична изјава која гласи:“Штаб НОВЈ је мишљења:а)да у садашњој ситуацији НЕ ПОСТОЈИ РАЗЛОГ ЗБОГ КОЈЕГ БИ НЕМАЧКА ВОЈСКА ТРЕБАЛО ДА ВОДИ РАТНЕ ОПЕРАЦИЈЕ ПРОТИВ НОВЈ,нарочито кад се узме у обзир ситуација,непријатељи и интереси обеју страна;због тога би у узајмном интересу било да се непријатељство прекине. У вези са овим немачка команда и ова делагација би требало да одлуче о својим предлозима по питању интересних сфера и да утврде правце привредних и других интереса;б) НОВЈ СМАТРА ЧЕТНИКЕ КАО СВОЈЕ ГЛАВНЕ НЕПРИЈАТЕЉЕ“. То је значило да би титовци били спремни да се боре, скупа с Немцима, против англоамеричких Савезника и легалне Југословенске војске под командом ђенерала Михаиловића, у случају да се Савезници, како је било планирано, искрцају на Јадранској обали. Начелник штаба генерала Литерса, Фафенфронт, писао је 12. марта генералу Хорстенау у Загреб:“Они изјављују да се не боре против хрватске државе и ни под којим условима ни против Немаца,већ искључиво против четника. Они су спремни да се оружано боре против сваког непријатеља ког би Немци означили, и против Британаца кад се буду искрцали“.

ПРЕГОВОРИ У ЗАГРЕБУ

Немци су одуговлачили с одговором, па су преговори настављени у Сарајеву 14. марта ( Ђилас и Велебит ), да би, на позив немачког „велепосланика“ у НДХ, Зигфрида Кашеа, и самог Хорстенауа, Владимир Велебит авионом отпутовао у главни град Усташије, на даље консултације. Он је касније изложио шта је рекао Немцима:“Ни једној страној оружаној сили не можемо дозволити приступ на нашу територију без претходног одобрења АВНОЈ-а. Ако би се, према томе, енглеске трупе без такве дозволе искрцавале на нашој територији, били бисмо спремни да такво искрцавање одбијемо по потреби и оружаном силом. У том случају сматрали бисмо њихово искрцавање интервенцијом у корист рестаурирања монархије, довођења емигрантске владе и помагања наших огорчених непријатеља четника.“ Велебит је 18. марта јавио Титу и Врховном штабу да су Немци прихватили услове. Два дана касније, авионом опет стиже у Сарајево, да би са Ђиласом аутом кренуо у Загреб. Немци их смештају у свој штаб у Гајевој улици. Велебит обилази свог оца и родбину, а Ђилас с немачким официрима иде у биоскоп. Усред усташког Загреба! 25. марта обојица су у Сарајеву, где их команда немачке 718. дивизије обавештава о свему што зна кад је Југословенска војска у отаџбини у питању. У немачкој пратњи, 27. марта 1943. стижу у Врховни штаб, да би Тито Велебита опет послао у Загреб са циљем да окупи и обавести партизане у Славонији да се не сукобљавају с Немцима, јер је савезништво постигнуто. У Врховни штаб стиже 23. априла 1943, водећи Титову жену Херту Хаас, коју су Немци пустили из затвора у знак добре воље. Ипак, овај споразум је пао у воду, јер га Хитлер није одобрио.

СКУП О ТИТУ: ПРЕКРЕТНИЦА

Зато је „Катена мунди“ решила да скуп „Тито и ми“ организује баш почетком марта месеца, подсећајући нашу јавност да је Тито, тај „лажни цар Шћепан Мали“ 20. века, увек и свагда био непријатељ Срба, њихове државе и њихових националних интереса. Овај подофицир Вражје дивизије Стјепана Саркотића, одликован након борби против србског народа у Мачви 1914, овај шеф ликвидатора НКВД-а у Шпанском грађанском рату, где је учествовао у убиству команданта републиканских добровољаца, Благоја Паровића ( као што су, на основу његових достава, у Совјетском Савезу убијани сви његови конкуренти за вођство у партији), пристао је да са Немцима сарађује против антинацистичких Савезника само да би могао да се бори против легалне Југословенске војске под командом хероја антифашистичког отпора, ђенерала Михаиловића. То је кључ за разумевање биографије човека који је задао најстрашнији ударац србском народу, од кога се и данас нисмо опоравили…

Сва његова злодела, од убијања непријатеља тоталитарне власти после рата, преко Голог отока, до антисрбског Устава из 1974, прави су повод да се прича о Титу и титоизму, који је, по Милу Ломпару, и даље битна одредница нашег јавног живота и темељ другосрбијанства ( сва стара гарда Друге Србије, од Радомира Константиновића, који је Тита поредио са Ајштајном и Пикасом, преко Мајке Латинке Перовић, која се Титу хвалила да ће Михаило Ђурић добити своје, до разних тепаваца,богдан-богдановића, живорада ковачевића & компаније, не би била могућа без Броза,који је и данас, кроз њихове ученике, вампирски жив и дејствен ).

А учинци титоизма? На њих је указао један од мартовских преговарача, Коча Поповић, у интервјуу који је дао римској „Републици“ 1991. године:“Пажљиво ме слушајте. Рођен сам у Србији, али себе не сматрам више Србином. Зашто бих морао да се изјасним као Србин кад у Београду командују управо наследници четника против којих смо се током читавог рата борили? Срби су остали на културном и цивилизацијском нивоу на коме су се налазили пре со година.Словенци и Хрвати су отишли даље од Срба и зато је исправно што иду својим путем, имају право да се одвоје“(„Сведок“,19.фебруар 2013, стр.31 ).
Коча Поповић је овај интервју дао у својој вили у Дубровнику. Захваљујући Титу, хрватском Дубровнику, наравно.

КАД СРБИЈА БУДЕ СЛОБОДНА

Једног дана, кад Србија буде слободна, Тито ће, као, по Мирославу Крлежи, највећи син Хрватске у њеној историји, који је остварио „тисућљетне снове“Хрвата о независној и од Срба слободној држави (Титов генерал,Фрањо Туђман, „пројекат“ је само довршио), бити сахрањен у родном Кумровцу, а музеј „25. мај“ ће постати музеј жртава титоизма. Док се то не догоди, дужни смо да, sine ira et studio, радимо на анализи овог феномена и свих његових последица у нас. С тим у вези,још једном: 2. март 2013. није одабран случајно. И није случајно у Удружењу књижевника.

POST SCRIPTUM ( ВАЖНО!)

Као члан организационог одбора скупа „Тито и ми“, молио бих,у име своје и осталих чланова одбора, да они који су се титоизмом озбиљно бавили, а није им стигао позив за усмено излагање на скупу ( разлог је крајње једноставан: није било довољно времена да се сетимо свих који су учешће, својим досадашњим радом на „титологији“, заслужили ) буду стрпљиви, јер ћемо се потрудити да им упутимо писмени позив да своје радове доставе накнадно, ради уношења у зборник који „Катена мунди“ припрема. Свима захваљујемо на стрпљењу и разумевању!

О ЈЕДНОМ ОКРУГЛОМ СТОЛУ

У Удружењу књижевника Србије (Француској 7), култном месту некадашњих дисидентских струјања у бившој Југославији, у суботу, 2. марта 2013. године одржан је округли сто на тему „ТИТО И МИ – Последице титоизма”, у организацији издавачке куће „Catena mundi”. Поздравну реч дао је Бошко Обрадовић, један од оснивача и уредника издавачке куће „Catena mundi”. Потом је координирање радом округлог стола преузео мр Владимир Димитријевић, члан Уређивачко-организационог одбора, који је указао на мотиве за покретање ове теме, подсећајући на покајничку изјаву Танасија Младеновића да су „српски комунисти објективно издали свој народ”, без обзира шта су субјективно мислили и намеравали.

На округлом столу је учествовало 15 учесника који су у скраћеној верзији изнели своје реферате.

Проф. др Мило Ломпар је оценио да титоизам није само историјска формација, већ да критика титоизма значи спречавање обнове титоизма под другим идеолошким и културолошким образложењима. Тиме заустављамо обнављање сила која су нас довеле до пораза у Другој Југославији. Да ли су данас наши интереси српски интереси или југословенски, како нас све више усмеравају кроз тзв. регионалну сарадњу? Као пример навео је формирање Јадранске лиге 2003. под руководством Словеније и Хрватске, иако је 2002. године Србија била првак света у кошарци. Зато српска позиција никада више не би смела да буде инфериорна.

Др Миша Ђурковић је најпре подсетио на прву критику титоизма коју је написао проф. Коста Чавошки под насловом „Тито – технологија власти”, а потом да је и даље потпуно забрањено откривати истину о пореклу и месту сахране Јосипа Броза Тита који су и сад под велом тајне. Зато је тек ово почетак деконструкције једног јавног мита који је још увек недодирљив. Титоизам је константно свођење Српства само на Србију и поништавање српског идентитета на другим просторима. Посебно је истакао опасност процеса дељења Српске Православне Цркве по авнојевским границама.
Проф. др Срђа Трифковић је говорио о улози Велике Британије у инсталирању Броза на власт у Србији. Напуштање савезничког ђенерала Драже Михаиловића и вишегодишње помагање комуниста од стране Британаца од 1943. пресудно је утицало на исход грађанског рата у Србији и пре уласка Црвене армије. Тада су Британци спасли партизански покрет од уништења.

Александар Павић је указао на бројне европске резолуције о укидању тоталитарног наслеђа које се игноришу у Србији упркос еврофанатизму наших власти у последњих 12 година. Титоизам је важан за све оне који желе да држе Србију под контролом, јер би довођење титоизма у питање значило довођење у питање комплетног окупационог апарата над Србијом од 1945. Темељна европска вредност, потпуно прећутана у Србији, поред антифашизма и антинацизма јесте и антикомунизам. Титоисти су нови талас јањичара, космополити-јањичари, који ће зарад власти и привилегија говорити све што је потребно у интересу страних центара моћи.

Познати новинар и публициста Коста Димитријевић је говорио о дневној новини „Политика” под Брозом и политици уопште под Брозом. Подсетио је на оптужницу коју је против Броза својевремено поднео др Војислав Шешељ, који је са симболичним глоговим колцем кренуо и на Кућу цвећа, што је била, помало закаснела, реакција на својевремени захтев Оскара Давича да Југославија промени име у Титославију. Заложио се да школа која носи име Владислава Рибникара, који је обрукао презиме својих предака и оцрнио свој образ као близак сарадник Броза, промени то недостојно име.

Никола Жутић је говорио на тему односа Броза и Хрвата и свих облика сарадње коју су имали комунисти са усташама и окупаторима, а посебно са Британцима.

Владан Вукосављевић је истакао невидљиву озраченост нашег друштва титоизмом и указао на туморе попут аутономне покрајине Војводине, отимачине и пљачке приватне и друштвене имовине, издајничког односа према Косову и Метохији. Озраченост титоизмом посебно се огледа у сфери културе и образовања, па тако наш филм, примера ради, нема дело о Јасеновцу.

Антоније Ђурић започео је свој говор речима: „Све што се данас дешава са нама, у нама и око нас последица је комунистичке идеологије”. Броз би био нико и ништа без српских комуниста, Брозовића, који су му служили. Када се говори о благостању у време Титове власти заборавља се на стотине хиљада убијених, утамничених, избеглих, којима је одузета имовина… Једино исправно би било Брозу вратити његово: улице, тргове, виле, академике, песнике, генерале, убице, криминалце и све друге који су Брозови, безнадежно заражени титоизмом, без обзира како данас преобучене.

Маринко Арсић Ивков је говорио из угла своје „Антологије удворичке поезије”, која у огледалу његових поданика најбоље говори о култу личности Јосипа Броза. Српска удворичка поезија је процветала под Титом, мада је постојала и пре тога као удворичка и према ранијим владарима. И Броз лично је био познат по нападима на писце, попут Бранка Ћопића или Драгослава Михаиловића, док су се његови следбеници из света књижевности утркивали у шпијунирању и пријављивању колега писаца.

Драган Хамовић је говорио о односу титоизма и надреализма, потиснутој књижевној баштини пре комунизма и војујућим атеистима у књижевности. За многе титоистичке књижевнике Србија пре комунизма није ни постојала, а и данас је много оних који мисле.

Вељко Ђурић је упоредио две биографије: Титову и Дражину кроз кључне датуме 1914-1941-2014. Посебно је истакао да су архиви у Србији очишћени од важних историјских докумената, и да се они о Дражи и Титу још увек не могу добити.

Радован Калабић је говорио о детитоизацији као услову без кога се не може, јер је највећа доследност титоизма у антисрпству. Предложио је да Кућа цвећа треба да остане као Музеј страве и ужаса титоизма.

Пуковник мр Драган Крсмановић се заложио да се Јосип Броз, чији идентитет још увек не знамо, раздвоји од Тита, који је био идеолошки пројекат са погубним последицама по српски народ. Циљ титоизма није био устанак ради слободе народа, већ револуционарни долазак на власт и остајање на власти по сваку цену, без избора. Све што се противило Србији и Србима било је подржано од стране титоизма. Запитао се изнова која је била цена краткотрајног социјалистичког благостања?

Милослав Самарџић је говорио на тему Тита као неуког ратног команданта који није умео ни да чита војне карте. Притом, Тито је био диктатор и масовни убица, а и даље се доживљава као способни војсковођа, државник, стручњак за све… У комунистичкој хијерархији напредовао је као најбољи цинкарош својих партијских другова и ликвидатор својих сабораца у Шпанском грађанском рату. Велики број партизанских јединица масовно је страдао у борбама због Титове војне неспособности, а упркос томе су га комунисти после Другог светског рата прогласили за троструког доктора наука.

Драган Петровић је изнео низ занимљивих архивских информација о Титу у геополитичком контексту британско-француско-немачко-руских односа.

Договорено је да сва обраћања на округлом столу буду објављена као реферати у посебном тематском зборнику који ће се у току године појавити у издању „Catena mundi”. Првом делу округлог стола присуствовали су и проф. др Жарко Видовић, Ђорђе Ј. Јанић и Перо Симић, који ће такође приложити своје реферате, што ће учинити и оправдано одсутни проф. др Зоран Аврамовић, др Срђан Цветковић, Ратко Дмитровић, Игор Ивановић, Бојан Димитријевић, Жељко Цвијановић, Милан Брдар, Милош Кнежевић, Милош Тимотијевић и Коста Николић.

ЗБОРНИК КАО ПЛОД ОКРУГЛОГ СТОЛА

Договор да се радови са научног скупа објаве у једном зборнику показао се као неостварљив – радова је било толико да је Издавачки савет „Catenе Mundi“ одлучио да зборника мора бити два; наравно, сваки од њих ће бити књига за себе, уређен у складу са захтевима унутрашње логике објављених „титолошких“ истраживања. Пред нама је први такав зборник, „Тито и Срби“.

У првом поглављу зборника, „Са српског становишта“, објављени су текстови који дају шири преглед штете коју је титоизам нанео Србима, њиховом духовном и политичком бићу. Др Бранко Надовеза нас упознаје са улогом коју је Броз имао у дефинисању српског етничког простора, а др Никола Жутић, аутор који се већ три деценије бави, између осталог, ватиканском конструкцијом хрватства као борбене србофобије, пажњу је посветио Титовој улози у тријумфу хрватских националних тежњи у 20. веку, док је Ратко Дмитровић показао титоистичко – ватикански преплет интереса у случају повратака организатора “пацовских канала“ и блиског Степинчевог саборца, Крунослава Драгановића, у СФРЈ. Др Вељко Ђурић Мишина дао је упоредне портрете ђенерала Драже Михаиловића, министра војног у Влади Краљевине Југославије и самозваног маршала, Јосипа Броза Тита,од кога је почела Титославија, као антидржава у којој је Српство почело да губи своје име и имање. Текстови под насловом „Од цинкароша до маршала“ баве се Брозом као ликвидатором у име совјетске обавештајне службе, неуким војсковођом – самозванцем и немилосрдним освајачем власти. Перо Симић, један од највећих домаћих „титолога“, човек без чијег преданог рада у домаћим и страним архивима много тога о Брозу би остало у тами незнања, указао је на Титове непознате злочине; Милослав Самарџић, уредник „Погледа“ и биограф ђенерал Михаиловића, осврнуо се на Брозово незналачко руковођење партизанском војском, а мр Драган Крсмановић, пуковник у пензији, бавио се његовом борбом за власт усред наводно ослободилачке борбе. У поглављу „Злочинац на белом коњу“ донели смо прилоге др Срђана Цветковића са Института за саврмену историју који се, на крајње документован и аргументован начин, већ годинама бави злочинима комуниста и тоталитарном природом титоистичког режима,бивајући и челник државне комисије за истраживање тих злочина, који су изменили Србију, а чије последице и данас осећамо. „Највећи син наших народа и народности“ је поглавље које се бави развојем Титовог култа, за који је др Коста Николић, аутор, између осталог, сјајне студије „Тито говори што народ мисли“,већ одавно утврдио да је имао квазирелигиозне одлике својеврсног примитивног паганизма. Др Милош Тимотијевић, историчар при чачанском Народном музеју, подробно се бавио употребом фотографије у пропаганди комунистичке идеологије. У поглављу „Обрачун са титоизмом – услов без кога се не може“, Радован Калабић указује на неопходност да Титов гроб остане у Београду како би нас стално опомињао на страхоте Брозове епохе, а Александар Павић је показао недоследност домаћих „другосрбијанаца“, који би да буду и ЕУропејци и неотитоисти, заборављајући на чињеницу да је Европски парламент комунизам оштро осудио комунизам као тоталитарну идеологију, а међу земље у којима је та идеологија владала уврстио и Брозову Југославију. У додатку је дато сведочење Антонија Ђурића, књижевника који је као младић одан Богу, Краљу и Отаџбини најбоље године свог живота провео у Брозовом казамату, да би затим живот посветио, између осталог, и сведочењу о епохи зла маскираној у причу о „скоку из царства нужности у царство слободе“ (Енгелс). Ту је и манифест о неопходности деконструкције титоизма, једном и заувек.

О ЗБОРНИКУ „КАКО САХРАНИТИ БРОЗА“

Овај зборник је, као и претходни, који је био објављен под насловом „Тито и Срби/ Злочинац на челу колоне“, плод округлог стола о Титу и титоизму који је издавачка кућа Катена Мунди у Удружењу књижевника Србије организовала почетком марта 2013. године. У њему се, поред реферата учесника овог запаженог скупа,појављују аутори који су накнадно доставили своје прилоге. Зар опет о Титу? „Још увек заинтересовани за „феномен Тито“ не крију усталасане емоције у корену интерпретативних мотива. Шта је по среди у реактуализовању сећања на Тита? „Мистерија Тито“ о многоликом човеку несазнатог порекла и недокучених крајњих намера и непознатних циљева, или кажа саздана од исувише познатих чињеница, прозаичних података о питомом кумровачком завичају, шуштавом загорском наречју и презачињеном легендом на прошараном револуционарном путу? Шта год и како год било, као да се после 33 године од смрти Тито враћа на постјугословенску сцену, утискујући се у говорни оптицај, разменским обнављањем успомена и титолошким истраживањима којима услеђују невероватна и шокантна открића. Откопавањем архивалија израњају другачије истине о овоме или ономе току у Титовом паралелном и тајном животу, једином или умноженом, у сваком случају неком другом и другачијем Титу. Било као врхунски добром и многовредном, или као безпризивном злу и безвредном, вредносно меандрирана тече накнадно зачињена конспиролошка скаска о „највећем сину наших народа“ свих времена. Па ипак, онима који у Титу препознају величину у добру супротстављени су ини који га салгедавају као велико чак и највеће зло. На сцени се одвија борба тумачења Титове појаве“, каже политиколог Милош Кнежевић, резимирајући свој чланак у овом зборнику. Прилози за ову интерпретативну борбу у нашем зборнику потичу из пера значајних прегалаца савремене српске културе. У првом поглављу, „Увод у титолошке студије“, објављени су текстови правника и политиколога, Милоша Кнежевића, са Института за политичке студије ( уредника угледног научног часописа „Национални интерес“), др Мише Ђурковића, вишег научног сарадника Института за европске студије и професора др Зорана Аврамовића, који се баве начелним питањима „брозологије“, али и титоистичким сампорицањем код Срба титоиста.
Поглавље „Међународни подухват Тито“ нуди текст др Драгана Петровића са Института за међународну политику и привреду, који се, на основу архивске грађе, бави односом Коминтерне, Комунистичке партије Југославије и Тита према српском националном питању, а др Срђа Трифковић, уредник угледног америчког часописа „Крониклс“, нуди одговор на питање о улози Британаца у довођењу Тита на власт. У поглављу „Титоизам и злочини“, млади историчар Немања Девић нас је непосредно суочио са злочинима Брозових следбеника у смедеревском крају.

„Лична сведочења“ доносе текстове познатог књижевника и новинара, Косте Димитријевића, о политици и новинама „Политика“ под Брозом и писца и историчара Николе Живковића о односу Тита према Србима, као и о другосрбијанским јуришницима – неотитоистима у служби Империје. О литерарним кретањима под Брозом пише књижевни критичар и историчар, Ђорђе Ј. Јанић, удворичком поезијом у Титово доба бави се аутор „Кривичне естетике“, једне од најзначајнијих студија о брозомори, Марнико Арсић Ивков, а др Драган Хамовић, песник и књижевни критичар, посвећује се анализи улоге српских надреалиста у ширењу титоистичког комунизма. Надамо се да ће и ова, као и претходна, књига о Титу и титоистима, помоћи ослобођењу српског друштва од неотитоистичког „духа самопорицања“.

РЕЧ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

Брозова улога у историји Срба била је кобна; он је, као својеврсни „лажни цар Шћепан Мали“, био квазимесијанска фигура кроз коју је у Србе дувао ледени ветар нихилизма. Стога се природа Титовог деловања не може разумети ван хришћанског контекста српске историје. Владика Николај Велимировић је његов „мистички“ портрет насликао у писму надбискупу кенетрберијском, децембра 1952, молећи га да се заложи да Тито не дође у посету Великој Британији. Тада је Николај записао:

„Ваша Милости,

У америчкој штампи се шире вести да садашњи, самопроглашени владар Југославије, Тито, ускоро стиже у Лондон као званични посетилац на позив британске владе.

Ваша Милост сигурно зна ко је био овај човек, шта је учинио, и шта представља. Његови трагови морају бити ужасни сваком Енглезу хришћанину и Енглескињи хришћанки. Будући фанатичним безбожником, користио је све злочиначке методе, којих се цивилизовани свет гнуша, као законите, да би освојио власт и остао на власти.
Предуг је списак његових злочиначких и по душу потресних дела, предуг да би био навођен. Обавештени сте о њима из прве руке, и нема потребе да их понављамо. Али ја морам нагласити један моменат који Вас и мене, као људе Цркве, највише занима: он још увек прогони Цркву, понекад макијавелистички, у рукавицама, у присуству британских и америчких посетилаца, а понекад неронски, у одсуству „савезничких “ посетилаца.
Ваша Милост може да замисли како се бездомници, Срби у расејању, осећају кад је Титова посета Лондону у питању. И, још више, како хришћанске деноминације, нарочито англиканске заједнице широм света, очекују реч протеста од надбискупа кентерберијског.
Молим се и надам да ће Ваша Милост, са Вама својственом мудрошћу и храброшћу, учинити све што Вам је могуће да се овом борбеном безбожнику и суровом гонитељу Хришћанства не дозволи да целива руку Њеног Величанства, која се у званичној титули својој назива „бранитељком вере“. Стравични пољубац истим оним уснама које су изрицале смртне пресуде хиљадама невиних и побожних хришћана. Протестујући против овог моралног ругла, сигуран сам да ће Ваша Милост имати више Енглеза и Енглескиња иза себе него они политичари који су позвали овог најнежељенијег госта да посети град Светих мученика Албана и Магнуса.

Уверавам Вас, Ваша Милости, у своје дубоко поштовање и братску љубав у Господу нашем Исусу Христу.
Веома искрено ваш,
Епископ Николај“.

Књига коју читалац има пред собом настала је као последица једног неумитног процеса – разоткривања правих основа митологизовања Титове гротескне фигуре, што је предуслов за сва будућа српска освешћења.

Тако сам писао, у уводу књиге „Како сахранити Броза“, у јуну 2013. године.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Раде Јанковић, у својој сјајној књизи „Како упокојити вампира“, истиче да се Брозова утвара у нас одржава живом непрестанним мистификацијама: „Шта је то што недостаје овој ретушираној слици Јосипа Броза из 1936. године? Порекло. Он више не може да буде сељачки син који чува стоку поред реке Сутле и сања да постане конобар, зато што су конобари увек лепо обучени. Тито који је преобраћен у хедонисту истанчаног укуса и финих манира, мора да има и прошлост која кореспондира са таквом естетизацијом. Зато одговорни у „Министарству истине“ одлучују да рециклирају читав његов живот: потребна је нова биографија Јосипа Броза! Он мора да потиче из високог друштва у којем је рођен, одрастао и школовао се, како би слика о хедонисти истанчаног укуса и финих манира добила своје виртуелно утемељење. Он мора да је аристократског порекла кад уме да јаше, да мачује, да плеше, да свира клавир и говори неколико страних језика. Тако су кренуле различите и противречне претпоставке и нагађања. Противречност и различитост имају функцију замагљивања чињеница, тако виртуелна стварност осваја простор истинске стварности. Држати човека у „Матриксу“ значи држати га у стању противречних исказа. Тито је Черчилов син, тврди отац Тадеј. („Тито је син Черчила и неке јеврејске проститутке.“) Ма не! Тито је аристократског порекла, тврди др Александар Матуновић, дугогодишњи Титов лични лекар. Тито је ванбрачни син Фрање Јосифа, јавља се некакв астролог по имену Никола Стојановић. (Он је ово откриће исисао из Титове наталне карте, спајајући сложеним поступком овнове и бикове у коњукцији са Марсом и Јупитером.) Ту причу прихвата и Милан Видојевић и шири је даље. Тито је син Фрање Јосифа и пољске грофице Марије Собејске. Као дете дат је на усвојење у једну јеврејску породицу. Кад је одрастао упућен је на школовање у елитну војну школу у Печују. Не, није син Фрање Јосифа, тврди Момчило Јокић. Тито је син пољске грофице и управника њеног имања, извесног Франца Амброза. Ту је одрастао а као младић упућен је на школовање у елитну војну школу у Печују, где је упознао Мирослава Крлежу и Адолфа Хитлера. Ма, не! Тито је син пољске грофице и Јеврејина Јосипа Клајна, ветеринара који је радио на њеном имању, појашњава др Александар Матуновић… Говори се да је Тито сјано плесао, да је говорио пет светских језика, да је виртуозно свирао клавир и да је као војник побеђивао у мачевању. Валцер? Шта је ту аристократско, кад је за основне кораке довољно не више од пет часова вежбе? Што се тиче језика, нема сумње да је Тито сасвим добро говорио и писао Руски и да је, будићи поданик Аустро-Угарске у којој је немачки био службени језик, морао да зна и немачки. (Али изгледа не тако добро кад је поред себе држао преводиоца за немачки језик!) Што се тиче енглеског језика, за 35 година његове владавине нико никада није чуо да Тито говори енглески а имао је прилике, ако не другде оно на говорници „Уједињених нација“ или на самитима несврстаних, где је бар половини присутних енглески језик био малтене матерњи језик. Његово наводно вирутуозно извођење Шопена на клавиру је, просто, измишљотина. Он је волео да дрнда на клавиру, понешто је можда и научио, али од свега највише је волео да се слика поред клавира. („Слушајте – каже Јосип Копинич – Тито никада није знао да тако добро свира клавир, али га је то интересовало, па је као сваки заљубљеник у нешто, то, на крају, и научио. Истина, не тако добро као што се прича, али је ипак знао…“ – Владан Динић: Тито (ни)је Тито – Коначна истина) Мачевање? Тито је, кажу, победио на неком армијском такмичењу, али нам не кажу кога је победио? Ко су били његови противници? Професионални мачеваоци или дилетанти као и он? Осим тога, у то време мачевање је, што се аристократије тиче, већ било помало passé. Почетком XX века мачевање је потпуно изашло из моде јер је аутоматски пиштољ са девет метака био много ефикаснији у двобојима. Мачевањем су се тада бавили само скоројевићи који су маштали да се вину у више друштвене редове, да заблистају у њиховим очима, а права аристократија углавном је седела у публици и посматрала њихове мечеве, као што чини и данас док неки Новак Ђоковић – „плебејац са Балкана“ – упражњава спорт који је некада био еминентно аристократски. Очигледно, овде смо суочени са једном подмуклом подвалом. Ту подвалу креира нова, тзв. либерална, криптокомунистичка елита која претендује да буде нова арисократија „Новог Доба“. Она се више не задовољава Титом у маршалској униформи, у чојаним панталонама са црвеним лампасима и чизмама са високом саром, којим су се одушевљавали њихови дедови; ни са Титом њихових очева, у оделу буржуја, малограђанина из тридесетих година прошлог века, са шеширом, краватом и белим рукавицама. Аристоктаским претензијама наше нове, криптокомунистичке елите, финасијске, политичке и интелектуалне, потребан је један нови, непостојећи, макар и виртуелни, аристократски Тито.“

Зато је, господо и госпође, браћо и сестре, али и другови и другарице, крајње време да сахранимо Броза.

УПУТНИЦЕ:
https://standard.rs/2022/02/03/poziv-na-izjasnjavanje-uoci-gradskih-izbora-sta-sa-brozom/
http://www.nspm.rs/hronika/vladimir-dimitrijevic-bosko-obradovic-demontaza-ili-kako-konacno-sahraniti-tita.html

др Владимир Димитријевић

Председник Политичког савета Двери

Подели објаву
Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on vk
ВКонтакте
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Share on print
Print
Остале објаве

Будите у току!

Пратите нас на друштвеним мрежама: