Српски Покрет Двери - Лого
Search

Владимир Димитријевић: Наш бачушка или витез од причасне чаше – о проти Стевану Крунићу, доказу да је свештеник могућ

Живот и дело проте Стевана Крунића са коментарима Ивана Иљина 

О КОМЕ ЈЕ РЕЧ?

Руси имају свештеника баћушку – татицу, а ми смо имали нашег бачког баћушку, баЧушку, драгога оца Стеву.

У недељу, 7. маја 2023. године, уснуо је у Господу протојереј Стеван Крунић, умировљени парох бачкопетровоселски.

Прота Стеван је рођен 29. новембра 1936. године у Мошорину, од побожних родитеља, оца Милоша и мајке Зорке, рођене Ћурчић. Завршио је Богословију Светих Ћирила и Методија у Призрену. Оженио се Ватимом Марковић из Крушедола. Рукоположен је 1959. године и постављен је за привременог пароха у Обровцу. За привременог пароха у Бачком Петровом Селу бива постављен 1972. године, где остаје до 2000. године, када одлази у мировину. Довршио је Водицу, манастир Успења Пресвете Богородице, на чијој се слави окупљало и по десет хиљада људи. Касније је манастир постао метох Ковиља, а прота Стеван је подигао Задужбину, са храмом Светог Ђорђа, где су наставили да се окупљају побожни и добронамерни људи са свих страна. Велики помоћник му је, скоро четврт века, био побожни и честити брат Миле, који је умео да се увек нађе при руци и да буде скоком тамо где отац Стева оком.

Заупокојна Литургија служена је у уторак, 9. маја, у Светониколајевском храму у Бачком Петровом Селу, са почетком у 9:00 часова, а опело је било у подне. Један од беседника на опелу био је и Иван Костић, духовно чадо оца Стеве. Његове благодарне, али одмерене и тачне, речи смо, између осталих, користили пишући овај текст.

ГЛУПОСТ КОЈУ САМ ИЗГОВОРИО

Млад и зелен, у манастиру Вазнесењу под Овчаром, пред мудрим оцем Савом, чија се кућа (Ћировићи из Годачице у Гружи ) цела угасила одласком у монаштво ( а тамо пропламсала Духом Светим – отац, мајка, два брата и два сестре, подигли манастир на свом имању), изговорих:“Хвала Богу што нисам свештеник!“ Мислио сам да то значи – нисам у мантији, слободан сам, не могу да ме пуштају и отпуштају, не могу да ме премештају, да ми прете лишавањем службене униформе и стављају ме под забрану. А то значи да могу слободно да говорим и пишем. Али, отац Сава озбиљно рече:“То не сме да се каже! Свештеничка служба је најузвишенија служба на свету!“

Ућутао сам, у трену схавтивши какву сам глупост изговорио.

И када сам, годинама касније, срео оца Стевана Крунића, бачког барјактара Христовог, који се нашао „под санкцијама“ ( и никад није прекршио, макар и напреведну, одлуку „власт имајућих“ ), само сам ове речи оца Саве имао на уму. Отац Стева је био живи доказ Бог је човека створио као свештеника да, у име свега што је саздано, приноси благодарност Творцу и Оцу. При чему свештенослужење бива увек, у срцу, уму, у милостивој руци и златној речи утехе.

Свештеник је, по призиву од Бога и Цркве, свечовечанско биће.

ОРАО И ОРЛИЋИ

Иван Костић, на почетку своје беседе на опелу бачког и свесрпског проте рекао је:“Часни оци, браћо монаси, сестре монахиње, господо хришћанска, децо, Христос Васкрсе! „Свима сам био све, како год кога да спасем.“ Изгледа да ове речи најбоље описују целокупан живот оца Стевана Крунића, који је био истински пастир стада Христовог и који је горео за веру исто као и апостол Павле, који је ово изговорио. Пуно је ствари из живота оца Стевана о којима би данас могло да се каже, али ево ја ћу овде рећи коју реч у име његове духовне деце коју је несебично чувао као орао своје орлиће. О њему се не може рећи све на пар страна папира, већ ће то бити будући задатак историчара, писаца и свих нас, да животно дело оца Стевана детаљно опишемо и објавимо за наук и корист генерацијама које долазе. Отац Стеван је дете Мошорина, Шајкашке и Бачке, али и целокупног српског народа и целе васељене! Оцу Стевану је сва васељена била дом, а људи свих нација, без обзира на веру, браћа.“

А у томе јесте тајна да се буде Богочовеков човек. Знајући и опитујући да је православна вера од Бога преко Цркве дата људима, православни хришћанин има потребу да Истину Коју је спознао ( а она је Христос ) препозна као Љубав. И за њега нема мржње, ни омрзнутих – сви су деца Божја, која, и кад греше, чувају лик небески у себи пошто се, како би рекао Дучић, Творац у сваком од нас огледа као небеса у бунару. Ко је какве вере и народности није питање од кога почиње мржња, него је повод да будемо браћа.

НАЦИОНАЛИЗАМ СВЕТОГ САВЕ И ДУХ ЗАЈЕДНИШТВА ПРОТОЈЕРЕЈА СТЕВЕ

Ту је отац Стева био прави син светосавског предања и духа свог народа. У свом чувеном предавању „Национализам Светога Саве“, Владика Николај је 1935. године истакао да Свети Сава никад није дозволио да га се дохвати шовинизам, и да је помагао друге народе где је могао и кад је могао: „Тај неискључиви и широки дух поште и љубави према свима народима наследио је српски народ од свог светитеља и одржао га је на висини и у части кроз дуге светосавске векове. Ми често читамо у народним песмама, како наши први јунаци називају браћом људе друге крви и језика и вере. Тако, на пример, Марко Краљевић говори Циганину: “Богом брате, Суљо Циганине!“ А Страхинић бан, опет дервиша турског ословљава братом: “Богом брате, старишу дервишу!“

Ви који сте ратовали у последњем Светском рату, ви можете дати лично сведочанство једног ретког призора, како су се наши војници понашали према војницима из Африке и Азије, према људима црне и жуте расе, које су Европљани повели на бојиште из својих колонија. Док су се сами Европљани туђили свих својих поданика, црнаца и жутокожаца, не хотећи с њима ни јести ни пити ни под истим шаторима боравити, дотле су наши војници с њима друговали, јели, пили, у болести обилазили их, у невољи помагали, на својим славама частили и гостили, разговарајући с њима прстима и рукама. Срби су на црнце гледали као на људе и понашали се према њима као према људима.“

Велики српски правник и историчар, Лазо М. Костић, у својој студији „Толерантност српског православља“ истакао је оно што су странци говорили о српској верској толеранцији.

Тако је словачки правник и етнограф, лутеранин Јан Чапловић, који је од 1809. до 1812. био саветник српске православне конзисторије у Пакрацу, за славонске Србе и њихову веру рекао: „Они, и то сви источни хришћани, пуштају на миру цео свет само ако њих пусте у миру!/…/Они живе у спокојној свести да је њихова вера одлична, они се зову православнима – и која ће друга црква на њих бацити први камен? – Али они пуштају на миру цео други свет, они не прогоне никога; они – колико ја знам – не настоје уопште да себи привуку туђе вернике, они свакоме остављају несметану слободу да Бога моли на онај начин који сматра за најправији.“

У књизи „Српски свадбени обичаји“ изашлој у Пешти 1826. пише Еуген Весели:„Махом у бојевима који се предузимају да се заштити вера, желе се својим непријатељима наметнути догме: код српских витезова, који се појављују у епским песмама, то није случај; они не траже ништа друго него несметану слободу у уживању њиховог физичког, моралног и верског деловања, они не нападају, они се само бране“.

Познати француски географ и етнограф Ами Буе, који је својевремено посетио Србију, писао је 1840. године:„Књаз Милош је увек следио паметну политику према муслиманима. Он их није ни најмање бодрио на мењање вере и није пружао никакве повластице онима који су се одрицали вере предака, јер је знао да би интерес био главни мотив ове конверзије“.

Чувени историчар Феликс Каниц писао је 1868: „Према иновернима Србин је сасвим толерантан и није нимало наклоњен врбовању и прозелитизму. Он је религиозан у колико се ради о црквеним заповестима“.

Такав је био отац Стева. Јер, из Христове науке извире васељенскост, потреба да у дошавшем видимо лик Божји. Не екуменизам као религиозни глобализам, него верска трпељивост заснована на хришћанској љубави и слободи. Његова пажња према комшијама Мађарима, сусретност према Словацима, разумевање за Буњевце, добронамерност која превазилази границе пуке уљудности значила је: морамо бити онакви каквима нас је створио Човекољубац. У туђој несрећи нема наше срећа, а у туђем осмеху и у откуцају захвалног срца налазимо сунчане трагове Онога Чији је аспостол рекао да су и Јудеј и Јелин добродошли само ако су Његове трагове угледали на својој стази.

ШТА ЈЕ БОГ ДАО СВЕШТЕНИЦИМА?

Свештеничка служба најузвишенија је од оних којима је Господ даровао људе. У својих „Шест књига о свештенству“ Свети Јован Златоусти је рекао:“Бог је свештеницима дао већу власт неголи родитељима, не само тамо где се ради о казни, него и онде где се ради о томе да се добро учини, и разлика између њих је толика, колика и између садашњег и будућег живота. Ови (=родитељи), чак, не могу ни телесну смрт од своје деце одбити, нити отерати болест када се ова појави, а они (=свештеници) су већ често спасили нечију душу која је била болесна и близу пропасти…“

Али, по Златоусту, тешко је бити пастир:„Ако сувише благо поступиш према онима са којима би требало оштрије поступати и ако не засечеш дубоко код онога код кога то треба, тада обрезујеш, истина, један део ране, али други остављаш; а ако без милости зарежеш као што би требало, тада онај клоне од бола, одбаци од себе све, и лекове и завој, те, сломивши јарам и раскинувши везе, стрмоглавце јури у понор./…/Зато пастиру треба мудрости и хиљаду очију да може посматрати душу са свих страна“.

Хиљаду очију, ни више ни мање, без обзира што неки жмуре и дремкају на стражи своје парохије и сопствене душе. Наравно, СВАКИ свештеник који припада Православној Цркви, који учи и богослужи како му је предањем остављено, без обзира на то како за себе живи и какав му је морал, биће уважен у својству преносиоца благодат, јер ниједан верник не сумња у „валидност“ Светих Тајни које свештеник предаје пастви. Како јереј лично испуњава своје моралне дужности, то није питање за хришћанина оданог Цркви – хришћанин верује да, како је говорио Владика Данило, и зарђала жица проводи струју. Правоверни свештеник је увек, какав год да је у моралном смислу, преносилац благодати. Ако је лош поп Никола, добар је Свети Никола – и квит! Па ипак, народ највише воли носиоце благодати, оне за које су Срби говорили:“Триста – без попа ништа“.

А отац Стеван Крунић је био од оних попова, српских учитеља, како их назива народна песма, без којих су и триста – ништа. Не само преносилац, него и носилац благодати. Иако начитан и школован, он није пастирствовао по апстрактној шеми, него по сазирућем срцу отвореном као стотине очију што гледају у долазећег ближњег.

КЊИШКА УЧЕНОСТ И НАУКА СРЦА

У свом тексту „Шта очекујемо од својих пастира?“ Иван Иљин је о томе записао:“Шта човеку може пружити богословско школовање које проистиче од апстрактног, сувог, логички умујућег рација, који срцем не сазире Христа Спаситеља и не помаже нам да Га видимо? Какво значење има апстрактна „егзегеза“ или дедуктивни аргумент у сазерцатељним и молитвеним пространствима живе религиозности? Могу ли они дати религијску очевидност души која тражи Божју светлост и огањ, која очекује живога Бога? Колико пута, слушајући у иностранству беседе и проповеди инославног свештенства, размишљамо о томе колико је оно богато књишком образованошћу и колико сиромашно даровима срца и духа! Како је то туђе руској православној души!“

И заиста – отац Стеван, образован у најбољем духу наше традиционалне богословске школе, био је човек који је целог живота изучавао нешто ново. Кад год сам долазио код њега у посету, био је са књигом у руци. И стално је набављао књиге – теолошке, историјске, научне, као и белетристику. И на имању своје Задужбине направио је брвнару – библиотеку у којој је сваком наслову удобно у дрвеним ормарима, и у којој ваздух мирише на слова што буде и препорађају. Али, прота се, без обзира на стари нско књигољупство, није сводио само на књигу, а поготово не на схоластику која убија у појам, а не оживљава срца за вечност.

Жива религиозност се не учи из књига, него из свагдашњице молитвеног општења са Богом и из љубави према ближњем.

МОЛИТВА КАО НАЧИН ЖИВОТА

Иван Иљин наставља:“Заиста, нема бољег религијског поучавања, нема дејственијег проповедничког служења од СИЛЕ И ИСКРЕНОСТИ ЛИЧНЕ МОЛИТВЕ. Јер се вера снажи и шири не захваљујући логичкој аргументацији, нити од напора принуђујуће воље, нити од понављања речи и формула, него од ЖИВОГ ПРИХВАТАЊА БОГА, ОД МОЛИТВЕНОГ ОГЊА, ОД ОЧИШЋЕЊА, УСХИЋЕЊА И ПРОСВЕТЛЕЊА СРЦА, ОД ЖИВОГ САГЛЕДАВАЊА, ОД РЕАЛНОГ УСВАЈАЊА БЛАГОДАТИ. Мислим да много зависи од способности свештеника да се ИСКРЕНО И БЕЗ ОСТАТКА МОЛИ СРЦЕМ, јер ако је о неспособан за то, и моли се тако У СВОЈОЈ САМОЋИ, онда ће црквена молитва ражизати, очишћавати и просветљивати срца његових парохијана. Тај пламен усамљене молитве гореће и у његовом црквеном богослужењу, и у његовој проповеди, и у делима његовог живота. И ми, његови парохијани, одједном ћемо осетити срцем да се „Сами Дух“ у њему моли „уздисањима неисказаним“ (Римљ. 8, 26) и да се ти уздисаји нама предају на неизрециви начин.“

Отац Стеван се молио увек – и кад је разговарао и кад је обедовао са гостима и кад је читао молитвено правило јутарње и вечерње и кад је настојао да укрепи оне који су му долазили. Управо одатле, из молитве, извирала се сила утехе која му се Богом даровала да помаже душама што падају под теретом овога света. Који су тражили, налазили су – код њега и у његовој близини. Иван Костић о томе говори:“О њему као непоновљивој личности нећу лично причати јер свако од вас има неку своју причу коју је доживео а која је другачија и јединствена. Оно што желим да кажем јесте, да је отац, крајем деведесетих година, у напону своје животне снаге окупио у манастиру стотинак младих људи који су „могли стићи и утећи и на страшноме месту постојати“. Манастир је био наша друга кућа, место саборовања, друговања, упознавања… И старији богомољци и ми млађи смо живели као једна душа. Радили смо од уранка до заранка, заливали воћке, копали, певали уз хармонику, играли фудбал, имали свој фудбалски тим, купали се у језеру и увек уз себе имали брижног оца и духовника уз кога смо се осећали апсолутно заштићени од свих незгода и непријатности. Благодат се у нашим животима изливала на све стране и лично и колективно.

За Огњену Марију 30. јула 2000. године, у манастиру на Литургији је било педесет момака обучених у стихаре разних боја. Нико није могао да верује да смо сви ту добровољно, без икакве присиле или неког материјалног интереса. Стотинак људи, старији, момци и девојке из манастира су дочекали те године, на Огњену Марију, десет хиљада људи из целе Србије и расејања. Све је функционисало као најтачнији сат.“

А на том сату су обе казаљке показивале вечност.

КАКО СЕ ПРОДУБЉУЈЕ ВЕРА У НАРОДУ

Све се ово, наравно, не постиже пуком причом, него, опет и опет, живом молитвом. Зато Иван Иљин наглашава:“Пастир, коме је својствена та искреност и сила молитве, као да је нека „неопалива купина“ у својој парохији: његови парохијани, каткад ни сами не примећујући и не уочавајући то, постају саучесници његове молитве; њима се предаје топлота његове вере; они се присаједињују његовом духовном полету. Његове поуке се примају на нарочити начин: не само умом, него и срцем, живом свешћу и часном вољом. Његове беседе носе стваралачко духовно искуство; оне су прожете живим хришћанским сазерцањем; оне полазе од срца и примају се свом душом. Чак и обичан сусрет са њим се већ осећа као утеха и охрабрење без речи.

А у темељу тога лежи извесни религијски закон, према коме ДУБИНА ВЕРЕ РАСТЕ И СНАЖИ СЕ У МОЛИТВИ, јер молитва је БЛАГОДАТНО УЗНОШЕЊЕ ДУШЕ БОГУ, које озарава, очишћује и уверава. Ето због чега пастир мора бити живи извор и жива школа молитве.“

Иван Костић нам, говорећи о свом духовном оцу, показује да је Иљин био у праву када је рекао да се вера мери усамљеним стајањем пред лицем Господњим. Послат у пензију вољом власт имајућих, прота Стеван није престао да се моли и да молитвом грли ближње, о чему Костић каже:“Након пензионисања отац Стеван нити једном није пао у очајање, и то је била његова карактерна особина, за нас недостижна и незамислива. Увек је говорио да за свештеника нема пензије и да мора да се ради до издиханија. Убрзо уз помоћ свих њему блиских људи и његове духовне деце, креће у реализацију пројекта названог „Задужбина оца Крунића“ која је по њему требала да има мисију и задатак, да постане центар за све људе жељне Вере и слободе. Дела двадесетогодишњег рада свих вас су више него видљива и треба да буду понос нашој држави Србији да овакво здање постоји. Иза овога досадашњег двадесетогодишњег рада, није стала ни једна државна институција, већ само верни народ који непрекидно долази и који је одвајао свој последњи динар да Задужбина буде још лепша и са новим садржајима. Бог сами зна колико је зноја, труда и крви свих вас уграђено у ову Задужбину. Сваки рад који смо овде принели, првенствено Богу и Богородици а и себи самима, што је отац Стеван стално понављао, нама се враћало десетоструко и у сваком погледу. Сваки пут смо са Задужбине излазили уморни, али пуни љубави и елана да и ван ових зидина наставимо борбу за задобијање Царства Небеског. Као прави духовник првенствено и увек је инсистирао на молитви и на духовном аспекту Задужбине. Томе нас је учио, да без Литургије, Причести и свих осталих Светих Тајни нема напретка ни нас лично, а ни читавог нашег народа. Он је био прави пастир, који је све нас прво приводио Христу па тек онда себи. Био је велики утешитељ, који је сатима стрпљиво слушао наше муке.“

Утешитељ је Дух Свети. Прави свештеници теше у Његово име.

СРЦЕ КОЈЕ ВОЛИ

Иван Иљин каже да је свештенику потребно „живо љубеће срце“:“Јер најбоља хришћанска благовест и утеха потичу од доброте и срдачног схватања. Док људско осећање сахне и бива заглушено у разумски-апстрактним теолошким конструкцијама док год ум хладно расуђује и пресуђује, непријатељствује у споровима и камени се мржњи, све дотле човеку остаје недоступно читаво откривење Господа Исуса Христа. Људи лишени срца у Еванђељу не поимају најважније; а схвативши то, не живе по томе и не остварују га. Себичњачка похлепа човека чини слепим и глувим. „Реке воде живе“ (Јн. 7, 38) теку само за људе који воле; јер љубав човеку отвара вид и слух, – и за Христово откривење, и за живот и страдање других људи.“

Зато је отац Стева љубављу гасио безбожничку мржњу – још као млад парох, о чему Иван Костић каже:“То је био његов први додир са првоборцима Другог светског рата из Босне и Херцеговине, али и са Титовим официрима из војне установе Карађорђево са којима се сукобљавао, али после и друговао, јер су и они видели да пред собом имају достојног ривала, којега нису могли никако сломити и преобратити. На крају је и сам Тито морао да регује, ухапси оца Стевана и протера га из бачкопаланачке општине.

О резултатима мисионарског рада оца Стевана у Обровцу и Младенову, уверио сам се за време наших многобројних обилазака породица у тим местима. То су данас парохије које одишу побожноћу и честитошћу у сваком смислу. Отац Стеван је одмах након доласка кренуо на посао. Након три године свештеничке службе, 1962. године у једној кући у Младенову је отворио богомољу-цркву посвећену Светом Илији. Замислите тај шок за тадашње властодршце када су у годинама највећег послератног заноса, чули звона да звоне и да деца првобораца и народних хероја иду на веронауку код једног младог свештеника дуге црне браде и још дуже црне косе! О њему је морала да расправља и тадашња комисија министарства полиције и да га и званично прогласи за државног непријатеља, у шта сам се и лично уверио читајући летопис младеновачког храма који и данас стоји у олтару те цркве. Међутим, ништа није вредело! Отац Стеван је неуморно и даноноћно радио, доводио патријарха Германа у село, свештеномученика Варнаву Настића и безбројне епископе да се увере шта један свештеник, духа старозаветног пророка Илије, може да уради у колонистичким местима у доба највећег државног атеизма. О томе најбоље казује његов брат у Христу и саборац у мисионарењу, упокојени епископ Лаврентије у књизи „Руковети са њиве Господње“ где у првој причи говори о животу и раду једног сеоског свештеника из Обровца у Бачкој. Са епископом Лаврентијем је заједно посећивао рођаке колониста у данашњој Републици Српској у селу Стројице у Јању, данас општина Шипово. Говорио нам је: „децо морао сам да одем тамо и да видим како тај народ живи, да би боље упознао психологију мојих парохијана који су 1945. године дошли као колонисти у Војводину“. Са тамошњим свештеником Мирославом Стриком је обилазио домове тих људи, спавао у кући породице Медић у којој је живело 40 душа у породичној задрузи, обилазио села, светиње и са тим искуством још јаче прионуо раду на њиви Господњој. Оно што га је посебно красило јесте да је гајио љубав према своме народу, без обзира на његове географске и обичајне разлике. Код свакога је проналазио само најбоље и то истицао. Много је допринео да се у послератним годинама још више зближе староседеоци у Обровцу и колонисти. И успео је у томе! Превазилазио је и лечио српске разлике и поделе и био прави свештеник који скупља све оно што припада Цркви. Наравно, након толиког рада, вечни мрзитељ слоге и рода људског, то све није могао да поднесе. Власти хапсе оца Стевана и његовог ђака Гају Јовина, одводе их у затвор у Новом Саду, после прославе Бадњег дана, када је стотинак домаћина и момака ишло по Бадњак на коњима кроз село. Причао нам је да му је најжалије било Гаје, а њему лично је у затвору било одлично, јер је сам говорио да је тих дана „ био најближи Христу“. Често смо претходних година седели на тераси код породице Јовин у Обровцу и када би се потегла прича о том хапшењу, Гаја би се само смејао и говорио да је због тога данас најпоноснији!”

И треба да буде поносан – има ли већег ордена од страдања за Христа?

ДАРОВИ ДУХОВНИКА

Иван Иљин нас подсећа:“Ако свештеник има ту љубав, она се осећа и у његовој црквеној молитви, и у његовој проповеди, и открива се и у његовим делима. Код онога ко са њим разговара или му помаже јавља се нарочит осећај: он осећа да је од свог духовника примио нешто драгоцено, животно важно и охрабрујуће, да је искусио СВЕТЛОСТ И ТОПЛОТУ ДУХОВНОГ ОГЊА, да је осетио живу доброту, да се приближио ономе што је Христос имао у виду када је говорио о љубави. Јер живо срце има залиху доброте за све: утеху за невољника, помоћ потребитоме, савет за беспомоћнога, лепу реч за свакога, срдачан осмех за цвеће и птичице. И просто општење са таквим човеком неприметно постаје жива школа срдачног саучешћа, љубавне тактичности, хришћанске мудрости. И све је то прекрасно и благодатно, јер истински ДУХОВНИК и јесте носилац хришћанског духа, духа љубави и срдачног сагледања.“

Иван Костић описује искуство своје и својих пријатеља, и каже шта им је отац Стева зачио као духовни отац:“Када смо ми млади крајем деведесетих година, за време НАТО бомбардовања, у потрази за духовним оцима седе браде дошли у манастир, манастир је већ блистао у пуном сјају. Пуно је било људи, цвећа, зеленила, животиња. Нисмо могли ни да замислимо такав ред и поредак. Ту су већ тада биле богомољке Божица, Снежа, Душка и многи други, које ћу молити да ми не замере ако их не поменем сада, а који су неуморно радили од јутра до вечери, одржавајући манастир у највећем могућем реду. Тада смо и упознали човека који је тиме руководио и везали се за њега одмах, на први поглед, јер је он за нас изгледао као неки мудрац из староставних књига, огромне вере, воље и енергије који „може и горе да помера“. Тада почиње једно поглавље наших живота, чија се епизода завршила по Ђурђевдану ове године, али сам дубоко уверен да нови, још духовнији, богатији и смисленији период за нас долази, јер сада имамо нашег молитвеника пред Господом који је знао сваки детаљ нашег живота, сваку ману и недостатак али и сваки таленат који је био умножаван до краја. Враћао нам је самопоуздање као нико ни пре ни после њега!“

У доба кад се очајава, поуздање у Бога рађа и поуздање у себе самога као слуге Господњег. А то је драгоцено.

НА СТРАЖИ САВЕСТИ, У ОГЊУ СТРАДАЊА

Иљин је истицао да је пастирска савест оно што краси правога свештеника:“Ево и трећег што очекујемо и тражимо од наших пастира, – то је СЛОБОДНА И СТВАРАЛАЧКА ХРИШЋАНСКА САВЕСТ. Та савест мора живети у њему као самостална и независна сила, као критеријална мера добра и зла, мера, по којој бисмо ми сами могли проверавати, исправљати и снажити нашу сопствену савест. Тамо, где ми понекад беспомоћно сумњамо и колебамо се, он, као МАЈСТОР САВЕСТИ, мора видети јасно и дубоко; где ми блудимо и падамо у заблуду, он мора знати и показивати прав пут; где ми питамо, он мора имати одговор. Он мора да нас подржава у искушењима и саблазнима; мора нам бити ослонац приликом наших колебања и изнемогавања. Он мора одмах да сагледава где постоји нечасност, неискреност, издаја; али да при томе чува правичност у суду и пресуђивању. Јер савестан хришћанин не преувеличава – ни у потврдном ни у одричном смислу; његово суђење потиче од смирења које предметно види, али се изговара са храброшћу и снагом, јер га не изговара он, него ПРЕДМЕТНИ ОГАЊ У ЊЕМУ. Нама је неопходан искрен и отворен исповедник, који се никад и ничим не може поткупити, који није похлепан, који се не боји силника и који је слободан од властољубивости; нама је неопходно живо огњиште хришћанске савести, са чистим пламеном и кротком светлошћу.“

Управо захваљујући својој савести, препорођеној у Христу, отац Стева је могао да издржи сва искушења:“Нажалост, у септембру те 2000. године отац Стеван, после четрдесет година свештеничке службе, за нас све апсолутно неочекивано, у напону својих снага, бива пензионисан. Да ли су за то постојали стварни разлози, или је та ствар могла да буде решена на други начин а на корист Цркве и народа, то ће Бог рећи у своје време. Оно што желим да кажем јесте да је отац Стеван то поднео хришћански као прави и верни син своје Српске Православне Цркве и да је тај свој крст носио достојанствено и послушно 24 године. Иако му је нуђено да добије најбоље парохије у Црној Гори и Републици Српској, чега сам лични сведок, он није хтео да напусти Бачку епархију и то довољно говори о њему. Бачка земља га је изнедрила, бачка земља га је и примила! Како рече песник – „где је зрно клицу заметнуло, онде нека и плодом почине“. Ово сви треба да знају и да се од оца Стевана науче дуготрпљену које је на крају резултирало његовом хришћанском кончином, која је иста као и кончина свих светих људи, са Свете Горе, Синаја, Свете Русије о којима читамо у књигама. Како рече пре неки дан наш брат Борис из Бањалуке, човек је имао „Пасху у својој души“. Оно што ми његови најближи знамо јесте да је свима све опростио!“

Својевремено је и Свети Јован Златоусти, зато што није могао да се одрекне своје савести, дошао под удар власт имајућих, и био прогнан са катедре. Али, није очајавао, него је, објективно и самосвесно, сагледавао ситуацију. Ево одломака из његових беседа – опет да се утешимо и видимо да је Бог јачи од свих слабости кроз које људи посрћу; уосталом, по Златоусту, „хришћани уништавају оно што припада Христу више од непријатеља и противника.“

1. По имену смо браћа а по делима смо непријатељи; називамо се удовима истог тела а туђи смо једни другима као звери.

2. Свепрождирући пламен зависти обухвата свештенике. Као што се тиранин боји својих телохранитеља, тако се и свештеник боји својих ближњих и саслужитеља више од свих зато што нико толико не чезне за влашћу и нико боље од свих других не зна његова дела као они.

3. Где је Маркион, где је Валент, где Манес, где Василид, где Нерон, где Јулијан, где Арије? Где су сви они који су се противили истини, о којима је Црква узвикивала: Опколише ме пси многи (Пс. 21. 17)? Расејани су зато што су се суочили с борцима у лицу ондашњих старешина Цркава: то су били истински пастири! Али ја видим велику разлику између ондашњих пастира и савремених. Они су били борци, а ови су бегунци. Они су се усавршавали у књигама и учењу, а ови се усавршавају у раскошном одевању и украсима. Ови, као најамници, остављају овце и беже, а они су душу своју полагали за овце.

3. Узимају /за свештенике/ ништавне људе и постављају их да управљају оним стварима за које се Јединородни Син Божији није одрекао да понизи славу Своју.

4. Зар не знаш да је тело Цркве изложено већим болестима и напастима неголи све наше тело, да се оно лакше повређује и спорије оздравља?

Ако је то доживео Златоусти, што не би и отац Стева, служитељ његове Свете Литургије? И доживео је, и издржао је. Опет као Златоусти.

АРИСТОКРАТИЧНОСТ БАЧКОГ СЕЛА

Али, ко је из завичаја понео у себи чврст карактер ( за који је Хераклит говорио да нам је судбина ) и предачку веру, тај се није дао саблазнити. Иван Костић у беседи на опелу нам је сведочио о протиној антејској укорењености у родно тле, од кога је потицала аристократичност нашег сељаштва:“Са поносом је говорио о господству и достојанству своје породице Крунић, оца Милоша и деде Стевана по којем је и добио име. Са поносом је говорио о мученичком Мошорину и проти Светозару Влашкалићу који га је крстио и још на крштењу предвидео да ће Стеван Крунић бити слуга олтара Божијег. Отац нас је стално водио у Мошорин где се напајао здравим духом својих предака и где је на сусретима својих Крунића хранио све нас духом Светозара Милетића , Исидоре Секулић, проте Влашкалића и других његових познатих земљака… Много је волео Мошорин, писао му песме, помагао културна и спортска друштва, помагао људе и то знају сви који су живели уз њега. Пре 30 година је подигао у Шајкашу крст проти Влашкалићу и од свег срца се трудио да каже народу о његовом подвигу и жртви. Штампао је иконице са његовим ликом и утабао стазу да наша Света Црква приброји лику светих овог светог мученика и све шајкашке и бачке мученике, што се на крају и догодило, хвала Богу. Надам се да ће се општина Тител и село Мошорин у блиској будућности захвалити оцу Стевану за његову немалу љубав према своме родном селу.“

Завичај је, говорио је Жарко Видовић, смислом обасјан предео нашег порекла. А антејска снага не дозвољава вихорима историје да нас лише жилишта – ни привременог, ни вечног.

ПРИЗРЕНСКИ ЂАК, КОСОВСКИ ЗАВЕТНИК

Наравно, не сме да се заборави послератна богословија у Призрену у коју су млади кандидати за свештенство ишли кад је гују гују за реп уједала, и тамо се, под надзором побожних педагога, уобличили у праве пастире свога рода. У царском Призрену будући свештеници постајали су косовски заветници. Иван Костић сведочи:“Слушао сам од старијих Крунића из Мошорина, да је отац Стеван још као дете, основац, желео да постане свештеник. Много пута је унапред говорио да ће то бити његов животни позив и да је то његово призвање. Редовно је као дете посећивао храм Свете Тројице у Мошорину, и у раној младости у чин чтеца га производи Свети Владика бачки Иринеј Ћирић о коме је увек са поносом говорио. Након завршеног основног образовања, своме оцу Милошу је саопштио вест да хоће да иде у богословију, али у Призрен, на Косово и Метохију. То је за све Круниће било чудо, поготово што је у Сремским Карловцима и Раковици већ радила богословија. Тако да је чак и деда Стеван питао свога сина Милоша : Милоше, да ли ти имаш одвише синова, када шаљеш сина на Косово и Метохију? Џабе су били родитељски савети да се не иде на Косово и Метохију, као и претње тадашње УДБЕ из Жабља његовој породици. Није вредело! Отац Стеван је отишао 1951. године у Призрен и тамо провео пет година у Богословији Кирила и Методија, у изузетно тешким послератним годинама. Причао нам је да није смео 5 година да се врати у Мошорин, за време летњих распуста, јер је УДБА била припретила његовом оцу Милошу да ће му забранити повратак у Призрен. Његова породица је сигурно претрпела репресалије због његовог одласака у школу за свештенике, али он о мукама и својим свештеничким патњама никада није волео нама да прича. То само Бог зна и његова најближа породица, супруга Ватима, син Ђорђе и ћерка Катарина! Зато је све летње распусте проводио у манастиру Дечани у послушању чувеном игуману Русу Архимандриту Теодосију Мељнику, некадашњем официру царске руске војске, који му је усадио љубав према оној побожној и верујућој Русији и који му је био први духовник. Отац Стеван је толико волео Дечане и Косово и Метохију, да смо ми уз њега знали скоро све називе улица у Призрену, делове града, презимена познатих занатлија и чувених српских породица из Призрена. Са поносом је свугде и на сваком месту истицао да је призренски ђак и да му је Патријарх Павле био професор појања, а блаженопочивши Патријарх Иринеј школски друг. Увек је говорио да су послератни призренски богослови били бисер српске цркве. Своју љубав према Косову и Метохији је доказао и када је био међу првим свештеницима из бачке епархије који су 1981. године потписали Апел за заштиту српског живља и светиња на КиМ, након паљења Пећке Патријаршије. Водио је вернике и 1989. године на Газиместан а и нас неколико момака 2004. године у Дечане и Пећку Патријаршију, одмах након мартовског погрома, да дамо подршку народу и дечанским монасима. За њега је Косово и Метохија до краја живота био духовни оријентир и наше највеће надање!“

Како другачије? Свети Сава и Свети кнез Лазар су увек били и остају мера и провера наше историје.

На удару комуниста отац Стеван Крунић био је од младости. Костић нас подсећа:“Након богословије одлази Промислом Божијим 1957. године у војску у Ваљево, где је у манастиру Ћелије упознао тадашње светило српске Цркве преподобног Јустина Поповића, код кога је тајно одлазио. Уз њега се напојио богомољачким духом и поштовању према светом владики Николају Велимировићу, кога је после у свакој својој беседи помињао и цитирао. Причао нам је о побожности Ваљеваца, о капетану Дошеновићу, чијег сина је учио латински језик а који је у ормару имао икону и кандило, сакривену од очију посетилаца иако је био партизански официр. Причао нам је о његовим вербалним сукобима са политичким комесарима у војсци, који су га наговарали да не иде у свештенике, и да ће га они запослити у војсци…“

Пошто је, како рекосмо, одробијао своје ( нису му праштали мисију међу колонистима ), отац Стеван Крунић се обрео у месту које није напустио до краја – у Бачком Петровом Селу:“По казни долази у Бачко Петрово Село 1972. године и окреће нову, још плодотворнију страницу у своме животу. Иако су му његов епископ Никанор бачки и Патријарх Герман који га је изузетно ценио, нудили најбоље парохије у Београду, Новом Саду и Сомбору, отац Стеван је изабрао Бачко Петрово Село где су православни у мањини. Због чега, то само он зна и Мајка Божија, коју је волео изнад свега и ту љубав према Богородици пренео на сву своју духовну децу. Бачко Петрово Село је место које је дало српског патријарха Викентија Проданова и које је на крају села имало Водицу посвећену Успењу Пресвете Богородице. Наравно да отац није губио ни један дан узалудно и одмах је кренуо да сређује ту Водицу да окупља народ на то свето место и на крају да издејствује да тадашњи администратор епархије бачке епископ Сава Вуковић и званично 1988. године то место прогласи за манастир Српске Православне Цркве.“

Право место за подвизавање – усред равнице, где се не може живети равнодушно, него само душом и срцем за Христа.

НОВОАВРААМСКО ГОСТОЉУБЉЕ

И Светоуспењски манастир је, како смо видели, живо живео до 2000. године, а касније се његов дух преселио у Задужбину оца Крунића, гостољубиво срце читавог краја:“Отац Стеван је овде сваког дочекивао и указивао му оно право и истинско Аврамово гостољубље. Задужбина је била дом свих и свакога, опет понављам, без обзира на веру и нацију. То нека потврде и сведоче његове добре комшије из Бачког Петровг Села којима је увек давао првенство. Волео је и поштовао свакога ко је имао добре намере! Зато је у Задужбини свако могао да се осећа као свој на своме и да пронађе своје место. Велике планове је имао отац Стеван. Говорио је да ће ово и после његовог земаљског упокојења бити место сабрања и молитве. Зато и постоји предивни храм Светог Ђорђа испод нас овде, који тек треба да започне своју мисију и да нам у будућности буде „извор воде живе“.

Отац Стеван је своје дело започео, а сада свима нама остаје да у некој новој фази ово место подигнемо на још виши ниво. Верујем да ће његов Миле који га је пратио и био уз њега 24 године, као други син, са свима нама и са вишевековним искуством наше Српске Православне Цркве ово место учинити онаквим каквим га је наш духовник, отац Стеван замишљао, и о чему нам је често причао.“

Дај Боже да се молитвене жеље остваре!

СА ОВОГ У БОЉИ СВЕТ

Конац дело краси. Иван Костић је, 9 маја 2023. године, о кончини проте Стеве рекао и ово:“Гледајући његову кончину у врбашкој болници, кончину мирну, достојанствену, са Васкршњом радошћу, свештеника који се причестио Светим Христовим Тајнама, пар сати пред свој одлазак из овоземаљског живота, сви треба да смо поносни што смо га имали за свога духовника и пријатеља. Нормално је да сви људски одтугујемо, и његова најближа породица, унучад коју је волео – Јелена, Стефан, Бојана, Милица, Стеван, Душка, Душан, а и ми са њима. Али овде заиста нема места очајању или било каквој бризи, јер сада имамо нашег заступника пред Господом и Богородицом који је заиста „добру борбу изборио, трку свршио, веру сачувао“ и којега ће сигурно сви свети дочекати у месту где нема болести, туге и уздисаја са речима Господњим -„добри слуго, добри и верни, у малом си ми био веран над многима ћу те поставити“.

Оче Стеване, у ове Васкршње дане, ми ћемо свим снагама четрдесет дана молити Господа и Богородицу за твоју душу, а ти се, након тога, опет као и до сада, моли у Царству Небеском за све нас до поновног сусрета! ХРИСТОС ВАСКРСЕ!“

Тако је беседио Иван Костић. А смисао те беседе нам је објаснио Иван Иљин.

ПРОТА СТЕВА, СИН СРПСКЕ ВОЈВОДИНЕ

ВОЈВОЂАНСКО СЛОБОДАРСТВО

Наш народ који је, са разних страна, стигао у данашњу Војводину за Велике сеобе и касније, био је оличење Српства. Прво су, макар и најсиромашнији, подизали велику цркву у сваком селу, да се види да не заостају за комшијама римокатолицима, и да неће мењати веру за вечеру. Кад сам, давних година, био у Опову у Банату, да држим неко предавање, запањио сам се на вечерњој служби – сви стари сељаци, у својим белим кошуљама и са црним прслуцима чудесно су појали за певницом, и познавали типик боље него многи данашњи свештеници. Види се побожност сремскокарловачка, вековима узгајана да нас чува од заласка у туђину, да нас закрили у „сладости православља“. Није случајно да је митрополит Стефан ( Стратимиовић ) осмишљавао државотворну политику Карађорђа, а владика бачки Јован Јовановић слао новац за набавку топова нашим устаницима.

На Мајској скупштини у Сремским Карловцима 1848, Срби из свих крајева Угарске, као и из Кнежевине Србије на челу са митрополитом Јосифом Рајачићем одлучили су да делови Баната, Бачке, Барање и Срема у којима је српско становништво чинило већину, буду проглашени Српском Војводином као аутономном облашћу у оквирима Краљевине Угарске. За војводу је изабран граничарски пуковник Стеван Шупљикац. Карловачка митрополија је уздигнута у ранг патријаршије, а митрополит Рајачић је именован за српског патријарха. Као привремена влада изабран је Главни одбор, а за заповедника српске војске Ђорђе Стратимировић.

Срби Војвођани, вођени Светозаром Милетићем, Михаилом Полит-Десанчићем, Лазом Костићем, Јашом Томићем, Тихомиром Остојићем, Васом Стајићем и другима, борили су се за све Србе свуда.

Српско-турски, а потом и балкански ратови, као и пробој Солунског фронта, довели су Србе пречане до уједињења са осталом браћом:„Прикључујeмо се Краљевини Србији, која са својим досадашњим радом и развитком ујемчава слободу, равноправност, напредак у сваком правцу, не само нама, него и свим словенским, па и несловенским народима, који са нама живе“…

Отац Стева је син таквог Српства, јуначког и мученичког.

Он то слободарство свог рода није заборављао, као ни спомен страдалника за слободу у Христу – свештеника Светозара Влашкалића и његове пастве, страдалиих од нељуди који нису били као Пал Телеки. Њима је посветио дивне фреске у подземној цркви Светог Ђорђа, тамо где стражу заветништва чува Задужбина оца Крунића.

Дубоко поштовање оца Стеве према свештеноисповеднику Иринеју Ћирићу, епископу бачком, Бог је, на необичан начин ( „заклела се земља рају да се тајне све дознају“ ), благословио сазнањем једне истине – њему се исповедао Титов измећар који је, са својим друговима у злу, по наређењу режима стражарно чувао владику. Старац, болешљив и немоћан, заспи – а они му ставе новина међу прсте, и запале. У болу, старац скаче из сна – кидају га, кидају. Али им је он у Христу праштао. И злотвор је, деценијама касније, дошао оцу Стеви да призна, пред Богом и савешћу, шта је чинио.

Крунићи су се, посла рата, нашли на удару комуниста – отац нашег проте пет година робијао је у тамници безбожничке немани зато што им се није уклапао у светлију будућност. Сметали су им Срби домаћини из Војводине јер их је требало претворити у послушно робље.

Историчар Момчило Павловић о том добу пише:“ У марту 1946. бележимо прва хапшења у вези са откупом. Тада је само на подручју Војводине било ухапшено 1016 лица. Највећи број је био ухапшен због шпекулације и саботаже „али има и доста лица која нису благовремено закључила уговор са Пољопрометом због продаје житарица, углавном средњака“. У извештају ПК Војводине говори се о кажњавању сељака због печења ракије од зрнасте хране или продаје пољопривредних артикала. Ту је наведено да је Народни фронт у петровградском округу у месним народним одборима истицао табле са именима оних сељака који су могли, а нису хтели да плате порез, или испуне откупну обавезу као и табле са именима „савесних обвезника“.

Масовна хапшења због откупа жита и вуне, као и низ неправилних поступака локалних органа власти изазивали су бројне жалбе сељака Пезидијума Народне скупштине ФНРЈ. То је навело Мошу Пијаде, као потпредседника Президијума, да јуна упути Јосипу Брозу материјал о хапшењима по откупу и предлог да ови кривци буду амнестирани. Из приложеног материјала види се да је за кривице због откупа жита и вуне до половине 1946. било осуђено у читавој земљи 2886 лица од ког броја ситних земљорадника 644, средњака 1333 а крупних 1060 (16 није било груписано а у току процеса налазило се још 43 кривице). Највећи део ових казни био је изречен у Србији. Од укупног броја од 2886 на Србију је отпадало 2521 или 87%. Од изречених казни: на Србију је отпадало 69% новчаних казни, 70% на казне принудног рада, 85,7% на казне лишења слободе, 87% на казне лишења слободе са принудним радом и 80% на казне конфискације.

Из прилога достављених уз овај материјал види се да је у Србији на новчане казне било осуђено 1595 сељака (265 сиромашних, 686 средњих, и 642 крупна сељака): на казну лишења слободе са принудним радом 259 лица (26 сиромашних, 106 средњих и 127 крупних); 413 на казну принудног рада без лишења слободе (88 сиромашних, 195 средњих, 130 крупних); на принудни рад са лишењем слободе 213 (40 сиромашних, 103 средњих, и 70 крупних) 91 сељак на казну конфискације (13 сиромашних, 45 средњих и 33 крупна) и 28 на губитак политичких и грађанских права (3 сиромашна, 20 средња и 5 крупних)./…/ На терену старопазовачког и земунског среза појавиле су се нове непријатељске песме: „Друже Тито љубичице бела, поздавља те из Лондона Пера, поздравља те лепа Мариола да се селиш из њихова двора“, или „друже Тито ми те сви волимо, ми желимо да те обесимо“. У даљем набрајању непријатељских иступа навођени су конкретни примери. Тако је нпр. Миле Живић из Суботишта, срез Рума, отворено говорио да је данашња власт гора него што је била власт усташа и Шваба, и да наше комисије које иду и врше попис вишкова житарица, исто су што су били фашистички полицајци, који су пљачкали народ.“

У то доба, Крунићи су се нашли на удару Титове окупације. И одолели су, и нису савили главе под црвени јарам.

Нису се Срби Бачвани мирили са Титовим режимом, па су касније, о чему је отац Стева са задовољством причао, маршалове слике качили по клозетима, и на сваки начин се ругали србомрзачкој власти.

ВОЈВОЂАНСКО БОГОМОЉСТВО

Такође, прота је био и син војвођанског богомољства, које је Владика Николај нарочито поштовао. Он је у свом „Дивану“ наводио драгоцена сведочења овог покрета из Срема, Баната и Бачке. Ево Николајевих записа.

Брат Петар Козлић из Шашинаца рече, како су фрушкогорски манастири средиште овог духовног Богомољачког Покрета за сав Срем. Око Раванице ми околни сабирамо се као деца око мајке. О нашим видовданским саборима воде се разговори по Срему целе године. И ти сабори бивају из године у годину све већи и величанственији. Наша браћа и сестре певају на тим саборима дан и ноћ. Да, и по целу ноћ! И то је чудо за народ, раније невиђено. Добро рече брат Алекса, духовна песма је наше моћно средство. Песма привлачи, учи и одушевљава народ. И како сазнајем свуда су манастири праве жиже нашег покрета. Они су кроз то добили нов смисао и нов задатак. И постали су веома мили народу. Раванички игуман о. Макарије захвалио је богомољцима и јавно рекао: „Раније се о Видовдану овде смејало, пило, играло и веселило, и од тога нико није имао вајде. Ви сте унели сузе у ово светковање, којим се оно освећује. И од кад су дошле сузе покајничке, почела су се јављати и многа чудеса од молитава над ћивотом светога Кнеза Лазара“. Зато, браћо, треба да поштујемо наше свете манастире и да се што чешће у њима састајемо. Кроз манастире српски народ је утврђен и одржан у вери православној. А Хилендар је почетно и неугасиво жариште духовне просвете за Србе.

Од братства Великокикиндског први је узео реч Брат Нико Кекез: Он отпоче да говори о постанку њиховог братства, о тегобама које су имали у почетку. Једино владика Темишварски Георгије Летић био им је наклоњен. Свештеници су их подозревали а народ их је сматрао за неке нововерце. Но то се догађало и на другим местима, све док свештеник није схватио тај покрет као дар Божји српској цркви. Због тога извештај брата Нике није изазвао никакво чуђење. Али даља повест његова заиста је све изненадила и зачудила. Он је причао следеће: „И кад бих хтео, браћо, нешто лицемерити пред вама, ја то не бих могао. Јер ја сам мртвац жив опојан. И нисам ја сам, има нас у Кикинди четрдесет богомољаца – нешто живих нешто умрлих, који смо за живота опојани као мртваци. А то се догодило овако: У прошлом Светском рату који је водила Аустрија против Србије, ми у Кикинди били смо извештени да су скоро сви свештеници из Краљевине Србије и Црне Горе одведени у ропство! Међу њима и митрополит црногорски Гаврило. Како се проносио глас, да ће и наши попови из Баната бити одведени, а рат се може продужити, то смо се ми на једном састанку питали, па ко ће нас опојати кад умремо? И тако, реч по реч, тамо, амо, сви се сложимо да умолимо наше свештенике да нас живе опојају, док се не буду одвојили од нас. Умолићемо Бога да нам то прими као посмртно опело па ма кад умрли. А свак је у то време очекивао смрт сваки дан. Рачунали смо да је боље свршити опело пре смрти него никада. Наши свештеници мало су се колебали да то учине, но најзад су пристали. Кад се опело вршило, ми смо плакали али нисмо туговали. Могу вам рећи, да је по свршеном опелу мир завладао у душама нашим, и ми смо били готови без страха поћи у тамницу, у огањ, под мач или на вешала Христа ради. И никад нам Христос није био дражи ни ближи. Неки од тих четрдесет су умрли, као сужњи или као слободни, а ја сам са још неколико другова ето у животу. Размишљајући о том, да ли смо добро учинили или не, сетили смо се приче о Марији која изли мирисе на ноге Исусове. Па кад се неки зли људи љутише на то Исус одговори: „Не дирајте у њу, она је то дохранила за дан мојега погреба“ (Јован, 12, 3-7). А то му је, уствари, био погребни чин унапред, пре смрти на Голготи. Тако и с нама у Кикинди. Нека нам се опрости ако погрешисмо. Али ми смо после рата у онај дан нашег опела чинили многе милостиње и хранили многу сиротињу, ево већ неких петнаест година.

Једна сестра из Чуруга: Наше братство у Чуругу је велико и старо. Чули сте можда, да је наша црква највећа у Војводини. Али поред велике цркве ми имамо и друге две величине, прво нашу дугу богомољачку прошлост, а друго нашег духовног учитеља и вођу проту Теофановића. О нашем покрету у Чуругу писао је још давно знаменити прота и ректор Карловачке богословије Јован Вучковић. Писао је он са љубављу и разумевањем, резилећи једног црквеног старешину, који је све нас презирао и поништавао. У оно време ја сам као девојка пешачила с нашим бачким и банатским богомољцима у наше славне манастире почев од Војловице и Ковиља па до Раванице и Прибине главе. Онда се то звало „Мали Хаџилук“. Ко би три пута учинио тај хаџилук, сматрао се као поклоник Свете Горе. А ко би седам пута, сматрао се као поклоник Гроба Господњег у Јерусалиму. Девојке су ишле на тај хаџилук пред удају за срећу у браку, а старци и старице за спасење душа. Пред полазак постили смо по три дана, и још три дана у манастирима, па би се седмог дана причестили у оном манастиру у коме би се затекли. Многи су од нас ишли боси, као да идемо на Христов Гроб, а успут смо појали црквене и духовне песме. На путу ми смо били за неке чудо а за неке чудовиште. Једног лета беше велика суша. Све да се спаруши. Кад ми кретосмо на наш хаџилук у Фрушку Гору, молише нас сељаци да се у манастирима молимо за кишу. И ми смо то учинили. У сваком манастиру духовници су радо читали молебан за кишу по нашој жељи. Кад смо били у Шишатовцу, паде киша само онако како душа хоће. То се у Чуругу приписало нашем хаџилуку и молитвама. И углед нашег братства врло порасте. Нека је слава Богу који даје и узима.

Пера Кнежев: Зовите ме Бата из Баната. Није важно знати моје име. Само хоћу да се зна истина о овом Духовном устанку и како је он отпочео код нас преко. Сада је он најјачи овде у Шумадији. Божја је воља да тако буде. Прво зато што је у Шумадији отпочело спољашње ослобођење Српства, па је право да отпочне и унутарње, духовно. Оно од мухамеданаца, ово од греха. Друго и зато што је овај Покрет у Србији примљен од свештеника у Шумадији. Међутим, богомољци су се јавили код нас у Банату много раније као пламен који је букнуо и угасио се. Ево како је то било, по причању моје тетке из Српскога Падеја, старе деведесет година. Углавном, Бог је покренуо једног човека а овај многе људе.
– „Знај синко, причала ми је моја стара тетка, да је благословена кућа Милетиних. Из те куће био је покојни хаџи Витомир Милетин, први богомољац у овој земљи. Не знам кад се родио, али памтим да је умро на три године пред први српско-турски рат. Вито је био црквени појац. Био је кажу начитанији и од неких попова а појао је лепше од свију. Био је црквени појац, и то бесплатни. Говорио је овако: „Не појем ја за плату земаљску, него за плату небесну која је много већа. Земаљска пролети кроз уста за месец дана, а небесна остаје увек и до века. И тако, мада ја бесплатно служим цркву, ја сам најскупљи појац на свету“.

Тако је он говорио а ми би слушали и ћутали. Вито је стално учио људе да не брину толико о пролазноме колико о вечноме. Говорио је о посту и молитви, о поклоњењу светињама, о милости и љубави. Оштро је викао на пијанице, коцкаре, дуванџије и псоваче. Истина онда је свега тога мање било, али свака зла почела су се била већ увлачити и међу наш честити српски народ. На чика Виту нико се није љутио када је викао. До хаџилука звали су га чика Вито, а после хаџи Вито. Улетео би чика Вито у биртију па испретурао полиће испред Срба, разбацао карте, а цигаре из уста па под ноге. Псовачима је викао: „Што не псујеш ђавола, него свеце и крст“. И кажем, нико се није љутио на Виту и сви су се стидели. Знали су да он виче из љубави а не из мржње. Свештеника је поштовао, прости Боже, као самога Христа. Данас то већ није тако, него чим почне побожно живети, одмах виче на свештеника, и прави се већи поп од попа. Онда је чика Вито са неколико Банаћана отишао на хаџилук, на Божји Гроб. Када се вратио, дочекан је баш као цар или патријарх. Свакоме је донео нешто из Јерусалима. И мени је дао овај крстић с којим ћу и у гроб поћи. Хеј, хеј, да ми је да душа буде у оном свету где је и хаџи Витина.

Онда се догоди те му умре син од девет година. Мислећи да је то због његовог греха, Вито запости тешко. Заветовао се постити до смрти без зејтина. И то је одржао. Све је кувао само на води. Лежао је на голој земљи. А уочи среде и петка и великих празника преклечао би целу ноћ на молитви. Па онда, синко, имао је Вито виђења и снове. Он је ,све то писао у једној књизи а у другој опет описао је он свој хаџилук на Свети Гроб. Те његове књиге народ је читао са уживањем. Сада ето нигде ни једну да нађеш. По некој Божјој наредби Вито је подигао у својој авлији један велики крст. Ту је народ долазио недељом пред вече и ту је Вито беседио до саме смрти. Знам, синко, да су се код тог крста многи болесни људи излечили. У оно време говорило се за болеснике: „Води га под Витин крст“. Кад је хаџи Вито умро, хиљаду душа било је на његовом погребу. Ту су били Срби и Румуни и Цинцари, па чак неки католици и лутерани. Сви су га сматрали за свеца. Кидали су парчад од његовог покрова и носили кући. Ето, тако је то било, синко. Смрћу Витином богомољци се умање. Остали смо само неколико нас који смо код Вите учили и који то држимо у тајности. А сад чујем да је Богомољачки покрет потресао сву земљу Србију. Хвала Богу“.Кад сам ја рекао мојој тетки, да се крећем на овај сабор она се заплакала и рекла ми: „Иди, синко, макар и пузећи. Поздрави сву богомољачку браћу и сестре и спомени и хаџи Виту, да би се његова праведна душа радовала на ономе свету. Сви су узвикнули: Бог да му душу прости!“

Такви су боли војвођански богомољци. Такав је био и отац Стева – прожет духом наших побожних Сремаца, Банаћана и Бачвана, дивних људи Господњих, чији спомен не смемо заборавити.

ЧОВЕК И ПАСТИР, БАЋУШКА СРПСКИ

СВЕЧОВЕШТВО И ДОБРОСУСЕДСТВО

Села која су оцу Стеви била прва парохија колонистичка су. Дошли су у њих Срби са оне стране, из босанских крајева и крајина. А преходно су у досељеничким домовима живели Немци који су, после Другог светског рата, протерани у Немачку, плаћајући, колективно, Хитлерову политику зла и недела злотворског режима окупације. Али, наравно, нису ти прогнани Немци могли да забораве свој завичај, и долазили су да виде куће и дворишта, дрвеће и воће, њиве и путеве које су оставили у Бачкој.

Наши колонисти су их дочекивали нарогушено – шта ће овде непријатељ? То више није његово, нема шта да гледају, нису заслужили, нека се губе одакле су дошли.

Али, отац Стева је приступао својим Србима, и објашњавао им – како би им било да они оду у своје родно село, тамо у Босанској Крајини, да пожеле да виде огњиште, и да их неко отера? И кравио се српски човек, и пуштао Немца у завичајни простор, и видео, после крви на очима, Немца као ближњег. И почели су наши да иду у Немачку – да се друже са отишавшима. И отац Стева је ишао тамо где су се бивши сељани његових парохија одселили. Збивали су се незамисливи сусрети, могући само у озрачју љубави Господње, која подиже човека из сенке туђинства.

Са оцем Стевом у затвору је својевремено био и један мађарски римокатолички свештеник – обојица су се нашла на мети комуниста. Кад је отац Стева стигао на своју нову парохију, у Бачко Петрово Село, у коме је већинско становништво било мађарско, испоставило се да је њихов „плејбанош“ ( мађарска реч за свештеника ) баш онај који је са оцем Стевом био у затвору. Својима је рекао:“Овде је сада српски свештеник Стеван Крунић, који је страдао од комуниста и није, то да знате, човек режима, него је прави свештеник. Да га поштујете као и мене“.

И тако је било – Мађари из Бачког Петровог Села су поштовали оца Стеву као свога. И целивали му руку. И звали га на своја весеља и сахране. И поставили га у локални школски одбор. И спремали му најбоље кобасице и сухомеснате производе. Он их је сматрао за своје, и за њих је увек било места у Задужбини. Долазили су да разговарају, потраже савет, али и прошетају по градини испуњеној миром и смислом.

Једном сам тамо видео младог оца Мађара са сином – пецали су у језерцету на Задужбини. Отац Стева им је пришао, упутио неколико љубазних речи, и изгледало је, по њиховим насмешеним лицима, као да ту, крај воде, почиње неки нови свет, у коме се сви разумемо и сви почињемо од прапочетка, као да је свет тек настао.

Трудећи се да запечати пријатељство српског и мађарског народа, отац Стева се сећао Пала Телекија, државника који је био члан делегације која је 12. децембра 1940. у Београду потписала Уговор о вечном пријатељству и миру између Југославије и Мађарске. Телеки је, када је добио потврду да Мађарска, уз Хитлера, треба да крене рат и распарчавање Краљевине Југославије, дигао руку на себе. На столу је остало писмо упућено регенту Миклошу Хортију:“Ваше височанство, прегазили смо своју реч и то из кукавичлука, нисмо поштовали споразум трајног мира са Југославијом. Нација то осећа, а ми смо одбацили своју част. Сада смо савезници ниткова јер ни једна реч о наводним злочинима није тачна. Ни против Мађара, чак ни против Немаца. Постаћемо лопови! Крашћемо људска тела и душе! Нација смећа. Нисам те спречио у томе. Ја сам крив.”

Отац Стева је често помињао Телекија. Вредело га је памтити – као човека оданог својој речи, који није био спреман да лије крв у рату што никоме добра не може и неће донети.

Волети сваког, а бити свој – ето задатка који треба испунити. Могуће је у Ономе Који својим свештеницима моћ даје, и подиже их на висину са које се види сушто човештво.

Отац Стева је сретао и Енглезе.

Када је патријарх Герман од англиканаца добио молбу да једног њиховог пастора прими у посету Српској Цркви, али не у званичну посету, него да га пошаље на неку парохију, да види како тече свагдашњи верски живот у атеистичко – комунистичкој земљи, мудри патријарх се сетио да англиканца упути оцу Стеви, у Обровац и Младеново. Знао је да је тамо све под конац, и да живот тече као да је византијска симфонија у пуном јеку. Англиканац је са младим свештеником Крунићем ишао од куће до куће, и дивио се – народ добар, вера јака, деца на веронауци, црквени хор. Дуго је писао о ономе што је видео, и био задовољан, мислећи да је у целој Српској Цркви тако. А било је – код оца Стеве.

ОНАЈ КОЈИ ЈЕ БИО ПЕСМА

Годинама сам се питао, поводом оне дивне бачке песме, која почиње са „Где то кажу има лепих сека? Хоће бабо да жени менека!“ – шта ли значи:“Хајмо, бабо, у Жабаљ, па увече на рогаљ, луче бело доћи ће зацело“. И питао сам оца Стеву о значењу речи „рогаљ“. Објаснио ми је – то је градски угао, ћошак знане куће. Ту се окупљају и млади и стари; стари разговарају, а млади се загледају једно у друго. Па „Банаћанско коло“ ( „ко га не би вол`о?“), у којој су „на Марини сеферини, а у Ђоке златне токе“. Сазнао сам да су „сеферини“ дукати.

Отац Стева ми је био песма Војводине. Све певљиво из Бачке, Срема и Баната. Умео је да пусти глас и на српском и на мађарском, онако одмерено, господски, до границе лепог расположења. Био сам у Задужбини када су донета звона, и када је свирао прави домаћи оркестар, са контрабасом који је, преко Дунава и Саве, буцмасто „шалозбиљни“( израз Чика Јове Змаја ) домаћин мелодије од које се постаје час полетан, час равнчарски сетан. И отац Стева је певао својим Мађарима, са осмехом који разоружава и наоружава – разоружава од накострешености егоизма и наоружава миром и комшијском пажњом.

Али, наравно, отац Стева је, пре свега, био песма Владике Николаја. Он је све богомољачке песме, макар да су неке биле чисто народне, приписивао Светом Николају Српском, и певао их је и цитирао у свакој прилици. Иде разговор, иде ручак, а он каже:“Како би рекао Владика Николај“, па онда крене:“Спремајте се, хришћани, наилазе зли дани,/ Сад се треба борити, праву веру чувати“…И кад се обед заврши, сви добију песмарице, да се отпоје хвала Домаћину и Дародавцу.

Такав је он био – дао се препевати у побожне стихове, који су и мене, грешног, целог века држали и од којих ме је увек било срамота што сам овакав какав јесам:“Да ми се обећа цела царевина,/ Ја бих био слуга Божијега сина,/ Свети Сава Србе воли,/ За Србе се Богу моли,/ Српском роду даје крилам/ Српски народц благосиља“ А зашто? Јер „земаљско царство мења господаре, / Сава само диже Божије олтаре“…А тек она, са богомолничких скупова:“Не жалите умора, што је душа клонула, / Не жалите труда свога, прослављајте Бога“…“И да пазиш „за где ти се душа спрема, / јер јој краја нема“…“Зашто журиш на спавање, брате, кад се твоји дани брзо крате?“

У свакој богомолничкој песми оца Стеве била је поука – „срећан биће само тај ко заслужи рај“. Многе од тих песама нисам ни запамтио, ни записао, а стварно су биле плод бачке побожности, са скупова који држани и пре и после рата.

Песма је таква да се лако памти и преноси. Ако је благословена Богом, постаје крилата и носи онога ко пева и онога ко слуша. Кажу да је отац Јустин, кад ћелијске сестре запевају из „Духовне лире“ Владике Николаја, отирао сузе и говорио:“Нека ми опрости Свети Дамаскин, али га је Николај превазишао“. И у поглавље о Мајци Божјој, у трећи том своје Догматике, убацио је Николајеву песму „Царица тишине“. Тим духом је био вођен и прота Стева, чија је личност била многогласни пој Христу, српски и свеправославни.

А ми смо га слушали. И ми, без духовног слуха, одједном смо чули матерњу мелодију, о којој је песник Момчило Настасијевић говорио – ако човек не зна откуда је, па крене светом у потрази за пореклом, на коју мелодију задрхти, те је мајке син.

ГОСТОЉУБЉЕ ОЦА СТЕВЕ: ОД БАЧКОГ РУЧКА ДО ТРПЕЗЕ ЦАРСТВА

БАЧКИ РУЧАК: УЗРОЦИ И ПОСЛЕДИЦЕ

Кад сам био мали, много сам волео тамбураше. И данас их волим. Оно пребирање по ситним жицама увек ми је личило на ветрић који пирка равницом, кад се сви послови заврше. Једна од песама, у извођењу чувене „Тамбурице пет“, доносила ми је тренутке детиње радости, засноване не на разумевању сваке речи, него на осећању да је то баш оно што треба рећи – полетни ритам је наводио све чари бачког ручка, који никада нисам видео, али сам могао да га замислим:“Бачки ручак обичан/ има ред свој логичан//Добра чорба кисела/жута, мрка и бела/па закуска шарена/ шунка, јаја барена//Затим риба сечена/са лимуном печена/онда шерпа купуса/с месом доброг укуса//Затим коха чинија, чинија/од свега најфинија, финија//Па печење пуњено/потпечено, румено/пиле, ћурка ногата/и салата богата//Гибаница макова/вина пола акова/и сиреви и воће/и колача ко хоће//Затим као што је ред, што је ред/кафица и сладолед, сладолед/ораси у шећеру, шећеру// онда чекаш вечеру, вечеру// С оне стране Дунава газда прави сватове/с оне стране Дунава газда прави сватове/велике, богате, све на трави зеленој/велике, богате, све на трави зеленој“.

Како је то изгледало малом детету!

А онда сам био на ручковима и вечерама код оца Стеве. И песма је, после дуга заборава, оживела у мени. Шта је све било на тој трпези – и чорбе, и кифлице, и пите, и печење, и роштиљи, и салате, и ајвари, и пилетина, и ћуретина, и компоти, и торте, и колачи, и вина, и ракије, и…Зар је могуће да све ово постоји и да се нама нуди, као на царском двору? Није то, наравно, био пуки гурманлук, него права бајка о рогу изобиља, о коме се увек маштало на овој грешној земљи. И који, наравно, може, као у свакој бајци, да бљесне и нестане, јер свет је овај, у суштини, долина суза. Код оца Стеве су гости добро јели кад је мрс. Али, кад се пости, пости се, и полуппразан стомак се носи путем заповести, од кога смо отпали јер смо, кроз прародитеље, јели оно за шта нисмо били зрели.

И КОЛО И БАЛЕТ

За трпезом је, наравно, покретач свега био осмехнути домаћин – који је нудио, нуткао и позивао да се не устручавамо, јер је Бог дао и добри људи спремили. А добри људи, а вредне домаћице, и младе и старе, само износе, доносе, односе – као да се игра коло ( кад стижу јаке чорбе и добро месо ) или да присуствујемо извођењу балетске пируете ( кад стижу торте и колачићи – јер, како рече Марина Цветајева, без соли се добија скорбут, а без шећера туга ).

Свештеник Стеван Крунић, са својом салветом, са прибором, пажљив према мрвама које би да се угнезде у браду, сија – милина му је да угости и участи, нарочито нас, који смо из континенталне ступили у ону панонску, некада морску, Србију, која нас потапа својим плодом и родом. Узмите, служите се, немојте се стидети, осећајте се као код своје куће, ово и јесте народна кућа…Човек је узнемирен – две су могућности: или ће се уздржавати тако да му после буде жао ( „Што не пробах барем оно?“) или да му, опет, буде жао ( „Преједох се, баш ме срамота од оца Стеве – па, ако мало анализирам ствар, срамота је и од Бога“ ).

Али основни осећај јесте – чак и да није овакве раскоши на трпези, да није ових чинија, тањира, кашика, виљушака, чорбалука и кутлача, ових румених печеница и поема написаних кроз пите са сиром и зељем и утканим у злаћану кору штрудли, да је ту само кора хлеба и чаша воде, рука оце Стеве све би то благословила да буде слађе од меда ( меда оног густог, од уљане репице, унете са њива бачких под небо нашег непца ). Трпеза оца Стеве давала нам је знак да је све то од Онога Који није хтео да посрами сиротињу на свадби у Кани, него је претворио воду у најбоље вино, па су сви били запањени – сад, кад смо мало више пијуцнули, требало би да стигне лошије вино, а ти износиш најбоље…Одакле ти овакво?

Одакле, оче Стево, беше твоје гостољубље? Одакле си точио вино својих утеха?

Па како одакле? Од Господа све беше, децо.

ГОСТОЉУБЉЕ ГОСПОДЊЕ

Мој покојни пријатељ, Небојша Крстић ( убијен од непријатеља крста са три прста на ваведење 2001. године ), овако је тумачио гостољубље Господње:„У хришћанству гостољубље није само једна од мноштва врлина коју хришћанин треба да упражњава у вођењу врсног и благочестивог живота. Сетимо се опомињућих налога Апостола Петра и Павла: „Будите гостољубиви међу собом и гостољубље не заборављајте“ (1. Пт. 4, 9; Рм. 12, 13; Јев. 13, 1.2). Хришћанска гостољубивост нема само морално значење и није тек својеврсна конкретизација и потврда човекољубља. Људско гостољубље одсликава и иконично одражава Божије Гостољубље као благодатно пројављивање Божанског Господства на творевини. Библијско теолошко значење гостољубивости има ослонац у једној од примарних чињеница библијске аптропологије — чињеници коју је Псалмопевац цар Давид изрекао и отпевао следећим речима: „Ја сам странац и гост на земљи“ (Пс 118, 19). Дакле, гостовање је оно што суштаствено одређује и битијно усмерава човеков егзистенцијални положај, место и улогу у свету. По библијској онтологији, Господ Бог је човека — уосталом, као и целокупну творевину — извео из небитија и угостио у битију. Ова нелажна чињеница је и основна истина хришћанске вере, јер Бог је као Битотворац створио све(т) ни из чега, то јест из небитија. Стога је Бог у пуном и правом смислу ГОСПОД — Онај који може и хоће да госту подари дар битија!

Са становишта православне онтологије веома је значајна и бременита големим теолошким значењем етимологија србске речи Господ. Ова реч је сложеница састављена од именице „гост“ и глагола „подарити“. Господ је, дакле, Биће које може госту да подари нешто — Гост-подар, а одатле сажимањем Гост-под, Господ! Богословску важност и семантичку снажност још више појачава и истиче следећа језикословна чињеница: у Богомблагословеном и големим трудољубљем Светих Равноапостолних Кирила и Методија освештаном старосрбском језику, реч Господ јесте singulare tantum, то јест именица која има само једнину — „једна једина“ именица у датом језику.

Шта Гостољубиви Бог Господ подарује бићима која гостују у битију и житију? И на ово питање, као на многа друга, одговара у боганадахнутом поетском замаху велики Псалмопесник цар Давид кроз чија уста васколика творевина пева онтолошки пој благодарећи Битотворцу и Животодавцу на подареном битију и житију. Навешћемо свега неколико најкарактеристичнијих стихова из познатог сто трећег псалма у лепом преводу епископа Атанасија захумско-херцеговачког. То је псалам којим Црква већ вековима свакодневно отпочиње своја вечерња богослужења и којим прославља Господа као Премудрог и Сведоброг Творца:

„Како су превелика дела Твоја, Господе!

Све си Премудрошћу створио;

испуни се земља творевином Твојом.

Све од Тебе очекује

да му храну своју даш на време,

и кад им даш они се окупљају.

Кад отвориш руку Своју,

све и сва се добротом испуњује,

а кад Лице Своје окренеш,

све се смути и поколеба.

Кад им одузмеш дах, нестају,

и враћају се у прах свој.

А кад им пошаљеш Дух Свој,

опет се стварају —

тако обнављаш лице земље.

Певаћу Господу у животу моме,

хвалићу Бога мога докле постојим.“

Пунота Божијег Гостољубља открива се у Личности Господа Исуса Христа, оваплоћеног Логоса и Сина Божијег — Бог Господ подарујући самога Себе у облику Својег Пречистог Тела и Своје Пречисте Крви као Хлеба Надсуштаственог (Насушног), подарује гостима светотајински на евхаристијској Гозби (тј. Гост-би као месту где се гости угошћују) ново битије и ново житије, то јест — битијни живот! Тиме се кроз Велику Тајну Побожности — јављање Бога у Телу — светотајински догађа, још овде и сада, преображавајуће укидање нашег битовања као гостујућег странствовања и туђиновања у овом свету који у злу лежи — ми угошћени у Господу Христу Гостољубцу и Гостопримцу нисмо више, по речима Апостола Павла, гости ни туђинци, него смо суграђани светих и домаћи Божији (Еф 2, 19). Јер, заиста, заиста је блажен онај који буде јео надсуштаствено јестиво на есхатолошкој Гозби коју је Господ онима који га љубе уготовио у Царству Божијем (в. Лк 14, 15; 1 Кор 2, 9).“

Зато је код оца Стеве, одмах после обилне трпезе и умесних шала брата Милета, који је себе, онако мршав, духовито представљао као јешног и винопијног, кретала песма, богомолничка, да нас подсети да је прави наш циљ она Трпеза, с које ћемо се, још присније, причешћивати Христом у невечерњем дану Царства Његовог.

То нам је, као завештање, у свом „Дивану“ оставио Свети владика Николај:

Хвала теби Боже, Домаћине драги,
Хвала ти и слава, Родитељу благи.
За трпезом твојом ми смо гости били,
Задовољно јели, задовољно пили.
На посао сада сложно одлазимо,
Но пре свега Теби хвалу узносимо.

Тебе признајемо као хранитеља.
Тебе прослављамо као спаситеља.
Теби се клањамо, пред Тобом стојимо,
Пред Тобом стојимо, песму Ти појимо.
Слава Ти и хвала, Домаћине драги,
Слава Ти и хвала, Родитељу благи.

О свесилни Христе, Спаситељу славни,
Теби од нас хвала, Боже православни.
Ти рибаре призва, прослави убоге,
И са пет хлебова Ти нахрани многе;
С пет хлебова малих и са пет рибица –
Још преоста пуних дванаест котарица.

Препун си богатства, доброте и миља,
Трпеза је Твоја препуна обиља.
Домаћину нашем подај много хлеба,
Да би и он дао сваком коме треба.
Нека му се име до небеса гласи,
А кандило никад да му с’не угаси.

ЗАДУЖБИНА ОЦА КРУНИЋА

ПОВЕСТ О ДВА РАЈА

Два су раја – онај први, који смо изгубили грехом прародитеља, и онај други, који смо стекли у Христу. Онај први описао је пророк Мојсије, коме је било дато виђење: „И насади Господ Бог врт у Едему на истоку; и ондје намјести човјека, којега створи. И учини Господ Бог, те никоше из земље свакојака дрвета лијепа за гледање и добра за јело, и дрво од живота усред врта и дрво од знања добра и зла. А вода тијецаше из Едема натапајући врт, оданде се дијељаше у четири ријеке.“ ( Пост. (2, 8) )

То бејаше градина Господња, блажени врт препун плодоносног дрвећа, у коме биље и животиње живе у миру, нема убијања и прождирања, са рекама које кроз врт протичу, у коме може да се борави у присуству Господњем.

Када је изгубље тај и такав рајски врт, појавио се нови, који је утемељен у распећу и васкрсењу Христовом (Јов. 19, 41): „А на ономе мјесту, гдје бјеше распет био је врт, и у врту гроб нов, у који још нико не бијаше положен.“

У Књизи пророка Исаије (51, 3) читамо да са Месијом настаје нови рај: „Јер ће Господ утјешити Сион, утјешиће све развалине његове, и пустињу његову учиниће да буде као Едем и пустош његова као врт Господњи, радост ће и весеље налазити у њему, захваљивање и пјевање“.

Овај Нови Јерусалим биће украшен „сваким драгим камењем: први темељ јаспис, други сапфир, трећи халкидон, четврти смарагд“ (Откр. 22, 11-22). С небеског престола Јагњетовог тећи ће „вода живота бистра као кристал“ (22, 1-2). Врт, вода, раскошно биље, светлост, вечно пролеће, слатки и опојни мириси и животиње заувек питоме: таква је слика оног раја у коме ће живети праведници. И тамо неће бити ни суза, ни уздаха, но живот бесконачни.

Џ. Кларк пише о схватању раја у делу Блаженог Августина:“Еденски врт је рај пре греха; Црква је рај са воћем, симболично описан у „Пјесми над пјесмама“; кућа је Божији рај; Аврамово крило је рај, у којем је Лазар боравио у блиставој светлости; Павле је био у рају, материјалном и духовном, на трећем небу. Материјални рај такође представља живот светитеља сада у Цркви и вечном животу који тек следи, баш као што је Јерусалим у исто време место на земљи и на небу.“

ЗАДУЖБИНСКА ПОТРАГА ЗА РАЈЕМ

Отац Стеван Крунић је своју задужбину правио да буде, макар и као сенка људском руком бачена у простор, слика те хармоније која се рајем наслеђује и у којој се људи наслађују. У средишту свега је храм као темељ конака, а у храму олтар и слике светих, окупљених око Спаситеља. У конаку, почивалишту поклоника, све је – и радна соба оца Стеве, са мноштвом икона и кандила, и трпезарија за госте, и слике – од младости у богословији до фотографија садашњих дела оних који су Задужбину доживели као своју кућу. И брање кукуруза, и лубеницијаде, и све што сабира око смисла – на сликама је.

Кад се изађе напоље, велики простор за предавања и сусретиште гостију, наткривен, а са свих страна отворен, са иконама за целивање…Па вештачко језеро, у коме има и риба, и пловки и гусака, и долећу лабудови, и у коме се, за врелих летњих дана, неко и окупа…Па многобројне стазе које се рачвају, између воћа које се, кад роди, пружа да буде, са благословом, узбрано, чиме се сунце заточено у крушкама, јабукама и шљивама претвара у нашу крв. И људи који долазе, одлазе, доносе дарове и бивају даровани…У свему, отац Стева, да дочека и испрати, да нас одведе међу књиге и покаже архиву, то згуснуто сећање које кроти време и нуди светлу линију смисла што се протеже са краја на крај живота…

Подиже се на Задужбини, пошто су стигла звона, и капела у румунском стилу, посвећена иконама Мајке Божје…

Расту кукурузи, небо се плави, са оне стране обзорја клија неки нови живот, у коме смо млади да млађи не можемо бити.

ПОЧИВАЛИШТЕ ЊЕГОВО

И лишће са Дрвета живота биће за исцељивање народима, пише у Откровењу. Кад дуне ветрић кроз лишће, кад се седне под настрешницу поред воде, са дрвеним седалиштима и клупама, па се застане да се, бар на смерни тренутак, види да свет може и без нас, и да је довољно постојати, а да се ништа друго не чини. Јер је Он све ради нас начинио и све је за нас учинио…

Ту је отац Стева добри стари краљ на престолу свог смирења, своје пастирске дужности, свог одрицања од права и спремности на сваку дужност…

А земља плодна, жива, рађа да се и камен у њу баци. Земља која нас подсећа чега смо се одрекли кад су нас градови утамничили…Земља Бачке, од које може да се почне и у коју може са миром да се легне, као што је легао блажени наш прота, чекајући, како рекоше апостоли, ново небо и нову земљу, где правда обитава. Из његовог тела рашће цвеће, над његовим гробом певаће птице. А ми ћемо знати да пред нама није рака, него, како рече Змајова, колевка нових снага.

Положен као семе у црницу, да многи род роди, кад Велики Архијереј Христос дође у слави Својој и сви свети анђели са Њиме – прота Стева спава, а око њега шуми вода, дрхтуре и играју се таласи, пловке и мисирке жагоре, лишће трепери на ветру, плодови сазревају и згушњавају се сласти у њима, кукурузи пуштају бркове и једрају, храмови чекају да пропоју и звоне звона, чију математичку формулу нико и никад није открио…

Тако је то на Задужбини оца Крунића, попудбини за једну велику и светлу душу.

ОД ПРВОГ ДО ПОТОЊЕГ СУСРЕТА

У НОЋИ, БАЧУШКОМ ОСИЈАНОЈ

Била је ноћ, и брат Иван нас је прво одвео међу побожне Врбашане, у њихово православно сабориште, где су нас обасјала многа лепа лица, лица – кандилца логосности у свету који, како рече Бранко Миљковић, „нестаје полако“, док су сви „загледани у лажљиво време на зиду“. Тамо смо причали, служили се нечим домаћим, схватајући, опет по Миљковићу, да границе у којима живимо „нису границе у којима умиремо“. Стигли смо до задужбине, сишли у храм, надземни – мада под земљом, гледали фреске, дивне иконе, кандила, руско гигантско правоверје, вратили се у Бачко Петрово Село, сели са протом. Са нашим бачким баћушком ( много је волео Свету Русију ): БАЧУШКОМ…И све је деловало нестварно, или надстварно, и превазилазило моја искуства…А кад је прота почео да прича, кад се сетио своје момачке праневиности и искуства стечених на пастирском пољу, одједном сам видео да све то први пут видим, и да треба памтити, и пуштати памћењу да ради, да слика иконе…

Јер ми никад не памтимо објективно ( објективан је само леш, тело које је постало објекат без душе ), него пресаздајемо оно што смо видели и чули и у чему се налази неки нови почетак наше личности. Сви смо грађени од много живих и покојних, од живих који постану покојни и покојних који у нама оживе, и има сеоба, а смрти нема, и све ће то, опет, бити наше и са нама…

ПРОТА „ЗА МЛАДИХ НОКАТА“

Сваки човек са собом носи своју прошлост, и шири нам, при сусрету, видике. Тако сам од оца Стевана Крунића слушао о његовом животу, који је почео у Мошорину, одакле су били људи попут проте Влашкалића, или Исидоре Секулић ( сретао ју је, госпођу мудру, као млад ). У том Мошорину, некад би стари седели, у тиха поподнева, и причали бескрајну причу о животу који тече као равничарска река; у Мошорину, дивне тродневне заветине које треба видети, и које и данас трају; у Мошорину, во времја оно, читава породица, која бди над образом Крунића, да се стабло не осуши, и која се питала, када је њихов Стева решио да се жени од Крушедола, може ли из Срема, партизанског ( Кад су Сремци кренули/са те Фрушке горе/па одоше за Босну/ тамо да се боре ), шта добро бити ( а онда се, по породичној мудрости Крунића, оде у Срем, па се распита, и види се да је будућа попадија из добре, домаћинске, побожне куће ); у ствари, шта год да кажеш о Мошорину, није довољно да се село похвали – Мошорин је неосвојива српска тврђава, за углед и дику…

Па онда од проте чујемо како су, у призренској богословији, где је ректор био чувени прота Живан Маринковић, писац „Најбољег васпитача“, учили не само катихизис, појање и литургику, него и како да препознају каква је која кућа у парохији, јесу ли парохијени од ових или оних ( тако је прота Стева, распитавши се о оцу једног лажног равногорца и упропаститеља народних енергија, који се, тај отац, као омрзнут од комшија, вратио у Херцеговину да комунствује, упозорио људе да на путу његовог сина нема никакве обнове), и како да причају са девојкама из учитељске школе у близини, да би се припремали да нађу добре супружнице, и како да се одену и обују, и како да буду господа и учтивци, и како да се не подају рђи титоизма…

ПРОТА И „ДЕБЕЛИ МРТВАЦ ГРОЗ“ ( ИЗРАЗ ВЛАДИКЕ ДАНИЛА )

Прота је, својевремено, био парох у Карађорђеву, и патријарх Герман га је водио кад год га је Тито звао на састанке. Образложење, крајње једноставно – то је Ваша парохија, идете са мном. А надмени Броз је покушавао да командује, и гневио се – патријарх Герман је, мудро и одмерено, одбијао сваки налет, од македонско – расколничког до настојања да потпише иницијативу да се Брозу додели Нобелова награда за мир. И после би прота са патријархом, који би скинуо панагију, желећи да обиђе народ без форме и помпе, ишао међу своје, који су прилазили к руци прво старијем ( не знајући да је то поглавар СПЦ ), па млађем, док је првојерарх био задовољан што му је народ такав, топао, искрен, непосредан.

Волео је отац Стева, неустрашви Србин, да на свом моторчићу пролази Карађорђевом, кад Броза, лажног цара – опсенара, возају фијакером ( упрегнути липицанери, кочијаш неки Мађар). Прође прота, Броз гледа према њему, а прота се не јави. Нека зна маршал да је нико и ништа, и да ће отићи на Суд непристрасни, тамо где се не може ни претити, ни митити.

СА ОЦЕМ МИРОСЛАВОМ СТРИКОМ

И приче како је у својим колонистичим селима успоставио везу са свима, па су га волели и првоборци. Отишао је у њихов крај, прегледао бујне жиле њихових породичних стабала, срео дивног мисионара, оца Мирослава Стрику, са јеромонахом Лаврентијем, будућим владиком, брао духовно цвеће са босанских планина и опијао се миомиром наших сељачких душа. ( А тај отац Мирослав Стрика, и данас га памте, па се на фејсбук сраници „Моје Шипово“ налазе светла сећања:“Покојни свештеник Стрика рођен је 1935.гoд. у Крупи на Врбасу, код Бања Луке. У родном месту је и завршио основну школу. Богословију је завршио у Београду-Раковици 1956. године. Заједно са њим у класи билису садашњи митрополит црногорскo-приморски Амфилохије Радовић и преосвећене владике Атанасије Јефтић и бивши владика шабачко-ваљевски Лаврентије. На службу у Јањ долази 1958. године. и ту остаје до краја живота. Преминуо је прерано, у 47 години живота, после дуже и тешке болести, 3. октобра 1982. Сахрањен је у дворишту парохијске цркве у Стројицама, на месту где је било звоно на клену где је упокојени Стрика служио литургије под отвореним небом.

У Јањ је стигао у јеку најснажније комунистичке власти,
када се на религију није гледало благонаклоно. Власти
су на све начине покушавале да народ одврате од
религије. У то време није било ни једног храма у Јању,
што је још више отежавало рад и деловање свештеника Стрике. Уз то, он је био и једини свештеник у Јању, итако до своје смрти, пуних 24 године. Даноноћно је обилазио сва јањска села, пешке и на коњу, и по зими и по жези, уздуж и попреко, од Горице до Прибељаца и од Љуше до Ћата. Треба знати да је тада у Јању живело преко 9.000 становника, било је много домаћинстава.Стрика је стизао да свагде освети водицу. Крштавао је,венчавао и стизао на сахране. Познато је да су усташе у Другом светском рату порушиле све јањске светиње-манастир у Глоговцу и цркву у Стројицама. По доласку у Јањ отац Стрика је започео тражење дозвола
од власти да обнови светиње. Није то баш ишло тако лако. Требало је и времена и труда да се добију дозволе и отпочну радови на обнови. Прво је започета обнова манастира Глоговац, која је трајала од 1960. до 1966. године, када је и
освећен. Парохијска камена црква у Стројицама
грађена је од 1967. до 1973. године. Храм је освештао епископ бањалучки Андреј (Фрушчић). Скоро свака јањска кућа дала је свој прилог за изградњу храмова, а дат је и допринос у непосредним раду на обнови светиња.
Религиозност Јањана на далеко је позната, тако да
је оцу Стрики било много лакше водити парохију у
та тешка времена. Јањани су поштовали и волели
свог свештеника, а он је волео своје парохијане. Тако да је успевао одржати висок ниво духовне свести. У школама су учитељи вршили притисак на децу да не посте и да не иду у цркву, међутим деца нису прихватала те препоруке. Многи и
данас тврде да је Јању ускраћен привредни
напредак од стране комунистичке власти јер се
окренуо религији. Иза прерано преминулог свештеника Стрике остала је супруга Милија и четворо њихове деце-
три кћери и један син. Супруга и једна ћерка
данас живе у Јајцу, док преостало троје деце
живи у иностранству. Сви су образовани честити и успешни људи. Иако отац Стрика није са нама већ готово четири
деценије, још увек његово име и дело у Јању трају.
Нису га заборавиле ни све оне генерације Јањана
које данас живе широм света, а које је свештеник
Стрика крстио, причешћивао и венчао.“ Није случајно да хе прота Стева са оцем Мирославом имао заједнички језик – светосавски и светолазаревски. Такве смо свештенике имали, роде – да се, у колу око Цркве, прича и приповеда док је људи и док је Косова).

ЧОВЕК БОЛА И РАДОСТИ – ЈЕДНОМ РЕЧЈУ, ЧОВЕК ЦРКВЕ

И враћао се прота Стева у Обровац и Младеново, где су га сви заволели као рођенога. Када су парохијани ишли на воз, а нису имали где да ноће, он им је отварао врата свог дома, и ту би чекали јутарњи полазак воза – нахрањени, напојени, одморни и поучени, па су, у знак захвалности, почели да доносе прасиће и пилиће, и други род и плод. Било је то толико да је раздарушни прота делио шаком и капом, и увек је остајало. Јер, дела љубави остају. Попадија вредна, окретна, побожна, и сви су је волели, као и оца Стеву…Народ иде у цркву, хор пева, деца на веронауци, чак и фудбалскин клуб ( после им не дадоше се да се такмиче, „реакционари“)…И, наравно, морало је да се плати – оде прота у затвор.

Било је још бола у његовом животу, попут смрти сина, неразумевања саслужитеља, подозрења власт имајућих, али је све то, како рече Свети Атанасије Велики, облачак и пролазно је. Небо душе мора бити ведро, јер имамо Оца небескога Који је вечна ведрина.

Прота је био човек Цркве, који је знао многе наше епископе, свештенике, теологе, и према свима био предусретљив и са сваким сарадљив. Много су га болеле поделе међу децом оца Јустина, и трагични догађаји у Епархији рашко – призренској 2010. Молио се Богу и уздисао, надајући се да ће до помирења доћи. Није га дочекао, али се надао. Будући против модернизма и екуменизма, пазио је, ипак и свагда, да се не нађе у раздељењу од црквене пуноте, јер је знао да је лако поделити, а тешко сабрати. Он је, својим духом и дахом, био сабран и саборан, и такав остао до потоњег издиханија.

САБРАЊЕ ДУХОВНИХ ПЧЕЛА

Људи који су се сакупљали око оца Стеве били су многи, и разни – од научница које су се сретале са тајном клијања семена, преко власника неких трафика, до средњошколаца и студената. Ту су били и млади и стари брачни парови, браћа и сестре, синови и кћери, који су, као пчеле око матице, зујали у кошницамама старчевог срца, доносили мед својих бића са свих страна, и преображавали су у боготражитеље и христопоклонице. Као капија и као зид, поред оца одани брат Миле, душа од маслачка, али споља челичан да свога проту не преда промаји сувишних радозналаца и досадњаковића, наводно побожних.

Велике су борбе биле када би старчево тело повремено покушавало да побегне из службе, али се увек, по налогу душе и молитвама духовних чада, враћало у строј, да настави да служи. Било је опасно у доба короне, на ивици – и Бог је подигао проту Стеву. Било је и проблема са дијабетесом, и са срцем, али је прота увек устајао – да би устрајао. И настављао. Све док коначно није позван: „Радосно, радосно, иде се там`/гдено је утеха, благослов сам“, каже богомолничка песма.

Милосрђе његово неисказано и духовно и телесно. Колико пута његова левица није знала шта чини десница, сасвим у складу са речју Милостивог Самарјанина. Јелеј и вино за свакога, и да се ране очисте и среде, јер нас претукоше демони, страшни разбојници.

НА КОНАКУ КОД ПРОТЕ

Тамо, у кући у Бачком Петровом Селу, падне ноћ, и обретеш се међу многим великим руским иконама, пред којима горе кандила, па крену дуги ноћни разговори док све не буде светло од Господа, па буде целивање моштију у очевој соби, листају се књиге за разгледање, и, пред спавање, тишина, сеоска, кроз коју изненада пролаје пас, да би потоња утихлост била још гушћа и тамнија. И спаваш сном праведника, мада ниси праведник, али је праведан твој домаћин, чија те је молитва смирила и помирила са јастуком.

Претходно је, пре но што баш ти, немиран и горак, не постаде ловина слатког дрема, причао о неким румунским свештеницима и верницима, које је домаћински дочекао и испратио, шаљући им лубенице и друге дарове, да знају кад су срели Србе, па су га после звали да им дође, и благодарили, благодарили…

Као да те баш ти Румуни, које је прота угостио, прате у сан, из кога се будиш са осећањем да си се утешио у мајчином крилу.

ПОТОЊИ СУСРЕТ

Када сам видео проту Стеву – дошавши путевима кроз њиве жуте од цвета уљане репице – неколико дана пред смрт, био је омршао и тиши него пре две године. Личио ми је ( не споља, него некако изнутра, из језгра ) на оца Јустина, и сведочио је, опет, о новим стварима из своје прошлости и наше будућности. Био је ручак, око кога се стара један млађи брачни пар на добровољној, тих дана, служби код проте; чекају бебу и будућа мати спрема ђаконије какве се памте, а брат Миле мора да оде на неко весеље на које прота не може – није више за тај напор ( а домаћинима стало да се неко протин појави, благослова ради ). И после, кад смо мислили да је време да се почива, у десет – вечера. Прота узима мало, као птичица, али нутка и позива да се, опет и опет, понашамо као код своје куће.

Један загонетни осмех на његовом лицу – као да слути да неће дуго бити са нама, али прича о Крунићима из свих крајева које је упознао, и наговештава нова дела Задужбине, и упућује нас да, кад одјутри, одемо тамо ( отишли смо, звонили, тамни се облаци разишли ).

Чинило се – опет ћемо доћи.

А онда, после неколико дана, јавља глас уплакан, али укорењен у свест да је Бог позвао Свога верног слугу: прота Стеван је отишао, умивен светлошћу, причешћен Агнецом вечним, и сведок да нема веће службе од свештеничке.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Кад те мори мора, обе руке – лева,

Ти ослушни, душо: слуга Божји пева.

Кад ниси пшеница, но смлаћена плева,

Осврни се, душо – ту је отац Стева.

Кад отров из зуба црне гује сине,

Противотров стиже: звона Задужбине.

Чекаш да те судба са свог списка скине,

Али тада куснеш плод са Задужбине.

И опет је лако, проти воће рађа –

Његов надгробник је сад Нојева лађа.

Укрцај се, брале, и заброди, селе,

И потоп ће проћи, бићеш душе беле:

У покајном плачу срешћеш доброг проту

И радоваћеш се што си у животу

Који свако живи да би вечно био,

С протом се у рају Христом причестио,

Још присније, дубље, но за земних дана

Тамо где трпеза чега обасјана

Јагњетом закланим од постања света,

Коме Стеван Крунић служи од детета.

Поведи ме, стазо, да ме жеља мине,

Ка протином гробу, круни Задужбине.

Владимир Димитријевић 

Подели објаву
Facebook
Twitter
WhatsApp
ВКонтакте
Telegram
Email
Print
Остале објаве

Будите у току!

Пратите нас на друштвеним мрежама: