Зоран Павловић: Демагогија, тиранија јавности и страни утицај

     Читајући тумачење Куперове мисли, налазимо се пред излогом домаће политичке сцене у последњих 30-так година, коју памтимо, и сцене од пре Другог светског рата, коју смо научили из уџбеника. Најзанимљивији одељци његове критике одређених демократских тековина налазе се у опису демагогије, терора јавности и подложности демократије страним утицајима.

Купер сматра да је демагог у демократији „предводник руље“. Он манипулише нагонима и страстима масе „у циљу постизања користи за себе и своју групу“, ласка и заводи народ, некажњено клевеће, једном речју – квари народ. Следећа Куперова теза је да демократија рађа тиранију јавности. Штампа је „застрашујућа машинерија“. Она тежи ка „сензационализму, манипулацији, уцењивању“, она „подиже простоту“, она квари људе. Купер анализира и спољне утицаје у демократији. На државну политику делују спољни непријатељи преко јавног мњења. У Европи се ради тајно, а у САД јавно преко агената утицаја. Врши се куповина јавног мњења. „Формирање јавног мњења је кључна полуга у демократији.“ Ђурковић наводи примере утицаја страних фактора на јавно мњење у данашњој Србији и закључује да држава у којој се народна воља формира утицајем страног фактора може да буде само колонија која нема ни своју вољу ни национални интерес.

Само ови одељци, између осталих, доказују колико је демократски систем несавршен, али и колико је данас актуелно све оно што представља проблем у том систему. Српски народ већ 30-так година живи у несавршеној демократији, под владавином елита које нису предузеле ништа да би мане тог система умањиле, да би га дотерале и усавршиле. Напротив, видимо да је безмало свака власт чинила супротно – умањивала је капацитет демократије и тако несавршену је правила још несавршенијом, користећи управо механизме које Купер наводи као актуелне још у 19. веку.

На примере демагогије и тираније јавности наилазимо већ 1990. године, пред прве вишестраначке изборе. Касније је постао синоним за демократију да неко вара гласаче обећавајући све и свашта, најчешће нереално и неостварљиво (хлеб за три динара, помоћ 1000 евра…), те да јавно мњење креирају таблоиди, што је у данашње време попримило размере најгоре епидемије. Од средине 90-тих година се јасно видело да је добар део политичких субјеката до гуше под утицајем великих сила које су преко њих остваривале своје интересе.

Данашња Србија је сама по себи сведочанство Куперових теза писаних пре скоро 200 година. Примери деловања страних компанија, које преко домаћих политичара улазе на наше тржиште, све са интересом да у држави-полуколонији зараде велики новац на уштрб природе ове земље или њеног развоја у другим привредним гранама, притом уз врло јефтину радну снагу и бројне погодности које добијају од државе, уз свесрдну подршку корумпираних медија и наручених текстова, могу да се уоче сваког дана, у свим таблоидима, на свим ТВ станицама. Грађани не само да нису информисани о страним компанијама и њиховим циљевима, већ су смишљено дезинформисани.

Примери деловања званичника ЕУ у вези косовског питања и њихове намере да натерају српску власт да призна лажну државу Косово, сведоче о врхунцу утицаја страног фактора. Иако је незамисливо да се слободној и независној држави намећу такве одлуке, то се чини на најнасилнији начин. Да ли је огромна већина српског народа гласала за такву политику? Да ли преко 80% грађана, од којих добар део гласа за владајуће странке, жели да садашња српска власт преда КиМ? Не, али то садашња српска власт ради, тихо, уз 24-часовно медијско спиновање. Очитији пример несавршености демократије не може да се пронађе у савременом свету.

Ту су и примери насилног наметања либералне доктрине у целој Европи, која ево већ прелази у антиљудску агенду са својим потирањем разлика међу половима и другим трансхуманим идејама, а супротно вољи већине становништва које жели да живи по традиционалним обрасцима. Тиранија „људских права“ преко отворено страних медија али и домаћих које служе владајућој елити за копирање усвојеног система вредности, иде ка промени духовне структуре српског народа, а слично је и у другим европским државама.

На основу свих наведених и многих других примера, види се да демократија данас не постоји као систем у коме народ преко својих представника врши власт, онако како је у уџбеницима дефинисано. Купер нам сведочи да такав систем није постојао ни у његово време, у првој половини 19. века, у једној од колевки демократије САД. Од тада до данас, иако је стално истицан циљ да се демократија усаврши, у разним варијацијама је постојало нешто што је само личило на систем који би био најпожељнији међу свим системима смишљеним у људском уму у последњих два века. Демократија коју је Купер описивао у његово време, препуна слабости и мана, не само да није усавршавана до данас, већ је механизмима које је Купер препознао као врло штетне (демагогија, корумпирани медији и страни утицај), још више унижавана и потчињавана самовољи нових елита.

У последњих 30-так година, у Србији су постојали неки обриси демократског система, бар се тако чинило након периода тоталитарне комунистичке владавине. Али су безмало сви главни политички актери настојали да и то мало политичке слободе сведу на још мање, да појачају механизме своје власти, да спрече било кога да им се супротстави, да бесмисленим демагошким обећањима преваре гласаче, да партократијом (куповином душа) обезбеде своје чланство и тако осигурају подршку на изборима, да својим таблоидизирањем стварности најпре учине политику одвратним занимањем, а затим да преко таблоидног линча дискредитују све опоненте, што је све кулминирало у последњих 10-так година владавине СНС.

Постоје могућности за поправљање система, има више теорија по којима би могла да се ојача позиција грађана (дводомни парламент, контрола утицаја страних центара моћи, законско дефинисање слобода у медијима, а пре свега промена владајућег наратива о политици…). Борба за повећање заинтересованости народа да утиче на вођење државе, за повећање интересовања образованих генерација за бављење политиком у друштвеном, а не личном интересу, без демагогије, терора корумпираних медија и страних утицаја, мора да буде један од основних задатака свих родољубивих нараштаја планете у будућим временима.