Зоран Павловић: Лево либерални политичари и други са њима

    Грађанска или либерална или лево либерална опција је у последњих 30-так година присутна на политичкој сцени. Иако увек малобројна, уз вешту политичку комбинаторику у неким периодима успевала је да дође и до министарских позиција. Идеолошки је увек била јасно одређена на антинационалним (читај антисрпским) позицијама, антитрадиционалним и антихришћанским, што другим речима значи увек врло јасно супротстављена српским националним интересима, а врло наклоњена интересима суседа или европске (бриселске) либералне елите и увек врло љута кад год се неки црквени старешина нађе позваним да изнесе став Цркве по одређеном друштвеном питању. Од свега овога, најсрамнија порука коју су представници овог погледа на свет слали грађанима Србије је да им Косово не треба, да је изгубљено или да га треба предати. Ширење дефетизма им је била омиљена идеолошка игра.

Последњих година, све до овогодишњих избора за Народну скупштину, грађански део Србије, тзв. другосрбијанци, био је дезорганизован, са само једном организацијом која је личила на нешто, али доста малобројном, и са појединцима који су самоизвикани као „друштвена савест“. Ипак, иако малобројни, толико да их сврставају у „круг двојке“ (ужи центар Београда), они су били стално присутни на медијима, несразмерно свом значају, при чему су им две кабловске телевизије и неколико дневних и недељних листова (а често и прорежимски медији са националном фреквенцијом) служили као средство за баражну ватру по „злим и некултурним“ Србима. Али и поред свега тога, њихов утицај је био неприметан у ширим народним слојевима.

А онда су се мало боље организовали, престројили су се, направили су колону која је остварила изборни резултат доста бољи у односу на резултате на ранијим изборима. Шта се десило? Вероватно саветовани од маркетиншких стручњака, прикрили су своје праве политичке циљеве, сакрили су се иза локалне и зелене (општеприхваћене) еколошке политике и успели да преваре један број бирача који иначе не би гласао за ту опцију. Нису крили свој леви и либерални поглед, али теоријско познавање идеолошких одредница није својствено већини бирача. Тако су добили много више посланика него што објективно вреде на политичком тржишту.

Раније делимично скриван изразито антисрпски и антихришћански став левих либерала, после избора је изашао на светло дана у свој пуноћи. Више активности су јасно ставиле до знања у чему је суштина либералне левице или левих либерала. Једна од њих је и отворено стављање на страну надируће идеологије хомосексуализма, уз обавезно агресивно наметање ових идеја и врло нетолерантан став према мишљењу Српске православне цркве и огромне већине верујућих грађана Србије. Уз помоћ медијске артиљерије оличене у пар ТВ станица и неколико листова, леви политичари али и самозвана културна и новинарска елита се својски потрудила да нагрди сав српски традиционализам, све српске и хришћанске вредности које су вековима биле доминантне на овим просторима. Једна од најомиљeнијих метода је свакако извлачење из контекста негативних примера из прошлости и садашњости уз обавезне коментаре попут: „ето, то су њихове породичне вредности“, „овај урадио ово“, „овај урадио оно“, „а што се нису огласили о ономе“… Маркетиншки задатак постављен на овај начин, извршаван преко лево либералних медија, имао је за циљ да обесмисли борбу традиционалне Србије. Замењивана је теза: уместо истицања новог система вредности који се жели наметнути, а који је супротан свим традиционалним начелима на којима се темељи цивилизација на овим и шире европским просторима, медијска пажња је усмерена на величање некаквих права и истицање некакве угрожености, уз омаловажавање постојећих хришћанских вредности. Суштина је наравно потпуно другачија. Прича о „правима“ је наметнута управо од стране идеолога нове антихришћанске и антицивилизацијске идеологије, који преко својих плаћених сателита у владама многих земаља доносе за себе одговарајуће законе, по правилу ван домета очију јавности, а затим снагом силе закона настоје да изокрену свест обичног човека. Циљ је преобликовање друштвене свести и наметање нове „нормалности“ која гласи: хомосексуалци могу да имају брак који је изједначен са традиционалним, могу да имају усвојену децу, деца од малих ногу треба да уче да је такво понашање прихватљиво па чак и пожељно, као и да нема више разлика између мушког и женског пола и да је то ствар личног опредељења, а што има за циљ и промену пола. Доносе се нова правила о „родовима“, мењају се уџбеници, скрнави се језик. Свим овим тезама урушава се традиционално друштво и ствара потпуно ново. У томе је суштина. Нема никаквих угрожених права, а угроженост појединаца се измишља или вештачки прави. Једино су угрожене хришћанске вредности на којима се темељи европска цивилизација и права сваког човека који жели да живи по мерилу тих вредности.

При свим овим процесима лево либерални политичари и други са њима се постављају врло нетолерантно и негативно према сваком другачијем мишљењу, посебно оном које долази од представника традиционалних и верских организација. Највећа брана продору ових нових идеолошких тумачења је Црква и идеја традиционализма јер сведоче о постојању греха и упозоравају да се не чини оно што је зло. Зато су црквени оци и традиционалисти први на удару баражне артиљерије левих либералних медија. Искључив став лево либералних политичара и других са њима представља право лице ових назови демократа, односно за њих је демократија само када се они за нешто питају. Нетолерантан став представља само наставак праксе из доба комунизма, што и није чудно јер су идеолози данашње либералне левице или левих либерала изникли из комунистичког шињела. Они и њихови следбеници и не морају много да мењају комунистички модел мишљења јер се он умногоме слаже са неолибералним: антитрадиционализам, антинационализам, антирелигиозност и у основи свега антихришћанство. Тако данашње лево либералне елите у Србији настављају идеолошку политику засновану на идеолошкој матрици написаној 1945. године, а која је данас истоветна оној коју моћници западног света спроводе у својим земљама и намећу другима. Они то и не крију, само их треба правилно тумачити.

Лево либерални политичари и други са њима (назови интелектуалци, квази новинари, плаћени новинари, поједини глумци богоборци…) јасно знају шта желе. Мисле да су моћни, што је на први поглед тачно. Имају медије, имају новац, имају заштитнике у западном свету, имају ветар у леђа јер се преобликовање света на њиховим начелима управо изводи у многим земљама. Али лево либерални политичари и други са њима имају и један велики проблем јер не схватају суштину постојања човека. Њихово атеистичко васпитање им брани да сагледају смисао живота. Да су васпитавани на другачији начин, на пример као њихови преци, знали би да Васељеном и свим видљивим и невидљивим појавама влада Господ Сведржитељ, да је Он тај који пушта али и који кажњава, да је све по Његовој промисли, па и њихов данашњи антихришћански став. Они не би могли тако да мисле да им није допуштено јер све што се дешава, дешава се по Божјој вољи или допуштењу. Знали би и да свако ко ратује против Бога не може да победи, у крајњем исходу.

За разлику од њих, ових истина су свесни побожни људи који се боре за очување својих хришћанских вредности. Они верују у Силу Божију, да ће Он да спречи даље урушавање цивилизације. Свесни су и да, поред вере и молитве, морају да упрегну и све своје личне снаге како би победили. Борбу за очување вредности схватају као смисао и задатак, а ћутање као слабост и закопавање таланата. Узори светих предака, како оних у духовном животу тако и оних који су мученички страдали на бојном пољу управо бранећи вредности, представљају њихов ветар у леђа. Знају да је супростављање злу у себи и око себе један од услова спасења. И њихова победа је сигурна самим тим што је борба започета.

Рат против Бога се никоме никада није исплатио. По речима митрополита Амфилохија, „сви моћници који су ратовали против Бога су пропали и нестали, па ће и ови савремени, сироти моћници“. И не само моћници, већ сви. Али постоји једно могуће спасавајуће решење за оне који сада ратују против Бога. У рукама Сведржитеља је и коначно преобликовање човека, што се дешавало небројено много пута у историји Христове Цркве. У Његовим рукама је унутрашња промена која може да се догоди и највећем грешнику. То је могуће и данас, и преображај лево либералних политичара и других са њима је могућ. И то мора да жели сваки хришћанин. И то је могуће јер је Христос страдао и за нас и за њих, и Васкрсао је и нама и њима. И отворен је за свакога. И могуће је да, као што сада има примера обраћених грешника у попису светих, тамо буде и неких који би се звали „бивши лево либерални политичари и други са њима“. Верујемо у то и надамо се томе.