Зоран Павловић: Просветари и просвећење

Морало је да се догоди нешто екстремно лоше, као што је насиље над наставником које је пратило снимање и изругивање на друштвеним мрежама, да би се јавност запитала о положају људи који образују и васпитавају децу. Зар мора тако?

Колико пута се у јавности појавио неки садржај који говори о стварно тешком материјалном положају просветара, а да није изречен од стране просветних синдиката и дела опозиције?

Колико се јавност занима радом школа?

Колико је јавност упозната са бројним васпитним проблемима у школама, а који нису тако екстремни као овај последњи?

Колико је јавности познато да су наставници, не својом кривицом, већ заслугом либералне друштвене климе, изгубили ауторитет код родитеља који стају у заштиту детета без обзира на његову одговорност, ускраћујући поверење наставницима који су једини компетентни за образовно-васпитно изграђивање ученика?

Колико је јавности познат огромни ентузијазам просветара који, иако са малим платама, иако оптерећени личним проблемима, проблемима друштва, али и проблемима породица својих ученика које они доносе у школу као пртљаг, ипак успевају да усаде основна знања деци и да их припреме за живот на овим нашим турбулентним просторима и делимично, колико им друштвено окружење дозвољава, усаде основна етичка начела?

Одговор на сва постављена питања је: врло мало или нимало!

И овде се налази кључни проблем нашег друштва. Друштво се, част изузецима, не бави просветом на прави начин, друштво не интересују проблеми у школама, друштво недовољно поштује образоване наставнике, друштво улаже средства у медије који шире неморал, друштво ћути на лоше конципиран образовни систем у коме су снижени критеријуми и који, између осталог, омогућује поплаву лажних диплома на високим школама што шаље негативну поруку млађим нараштајима да ће „успети“ и без труда … И то је чиста истина. И од те истине мора да се крене у ПРОМЕНЕ.

1. СТАВ ПРЕМА ОБРАЗОВАЊУ

Рад на комплетној промени става јавности према образовном систему, што може јединода се учини позитивном медијском кампањом у којој би учествовали сви релевантни друштвени фактори предвођени најистакнутијим личностима са моралним интегритетом. Овде акценат мора да буде стављен на истицање свих позитивних примера из школа и њиховог значаја за развој личности.

2. МЕДИЈИ

Комплетно преуређење медијског простора, што најпре значи забрану или знатно умањење штетних садржаја по духовно здравље, а који директно промовишу насиље које се онда излива и у школске учионице, а затим системско пласирање позитивних садржаја на свим медијима, посебно оним са националном фреквенцијом.

3. ПОВЕРЕЊЕ У СУД НАСТАВНИКА

Враћање поверења друштва у мишљење наставника и охрабривање наставника да истрају на употреби проверених образовно-васпитних метода које једино могу да створе личност спремну за будуће животне изазове. Ово најпре значи утицај на родитеље да прихвате релевантно мишљење стручних људи у образовном систему и да схвате да су родитељи и наставници партнери.

4. МАТЕРИЈАЛНИ ПОЛОЖАЈ НАСТАВНИКА

Решавање материјалниог положаја наставника системским одлукама како би они који брину о туђој деци могли да исхране своју. Новца има, потребна је само другачија прерасподела буџетских средстава. Не сме да се дозволи да факултетски образовани наставници и учитељи, који усађују основне норме без којих се даље не може и без чијег рада нема друштвеног напретка, имају мању плату од делатника у неким другим професијама које немају шири друштвени значај. Обавеза друштва је да се о томе побрине.

Ове четири набројане ставке су основне, све друго што треба да се промени усистему је лакше изводљиво. Од овога мора да се почне одмах.

Друштву је потребно просвећење. Просвећења нема без просвете.