Зоран Павловић: Тајна Косова и потрага за Јудом

     У култном филму „Бој на Косову“, једном од савремених чувара косовске заветне свести, у једној сцени Св. кнез Лазар се пита: „Зар је Јуда Искариотски на Косово дошао да заради своје сребрњаке?“. Ово питање се кроз песму и причу, са колена на колено, понавља кроз целу српску историју од Косовског боја до данас. Ово питање означава дубоки смисао српске православности, често пута несвесне, разумом необјашњиве, али увек присутне.

Мотив издаје у српској народној поезији посвећеној Косовском боју изграђен је по угледу на издају Господа Исуса Христа од стране Јуде, описане у Новом Завету. Српски народ после Косовског боја је дубоко религиозно сагледавао своју судбину. Своје страдање у боју је поистоветио са Христовим страдањем. Мотиви кнежеве вечере, Јуде, Лазареве жртве, Косовке девојке, само су пресликани из Новог завета. Видовдан је био српски Велики Петак.

Новозаветни мотиви у епским песмама сведоче о дубини српске вере. Вековима је опстајао овакав поглед на личну и националну судбину, преношен са оца на сина. И вековима се омладина васпитавала на позитивним и негативним узорима из песама: да буду као Обилић и да не буду као Бранковић. И као што је вековима проношена прича о великом пострадању на Видовдан, тако је тињала нада у Васкрсење, преносно у ослобођење. Јер Христос је васкрсао и победио смрт, па ће и српски народ васкрснути и победити непријатеља, сматрали су наши преци. Отуд се устанак 1804. године, који је означио почетак, касније ће се испоставити, велике ослободилачке акције, називао и Васкрсом државе српске.

Снага вере је једино објашњење српске издржљивости у условима окупације. Та снага је кроз 19. и почетак 20. века носила више генерација до потпуне слободе 1912. године. У то време није било човека који није имао свети национални циљ пред очима – ослобођење Косова. Иако различити по многим питањима, иако због људских слабости политички супротстављени често до истребљења, водеће личности су ишле ка том циљу. А народ, иако већински нешколован по мерилима овога света, следио их је са истом мишљу коју је научио у породичној школи, по мерилима онога света: Косово је центар српског живота, ту су исписане највеличанственије странице подвига и жртве, ту су се свети преци показали ко су и шта су и оставили узор. Ослобођење Косова морало је да буде круна српског ослобођења, без њега оно би било непотпуно. Без њега, мислио је тај обичан српски народ, немамо пуноћу, нисмо ми. Без светиња подигнутих на том простору, пре и после боја, без задужбина потомцима, без места духовног препорода, уточишта утехе, сведока славе, извора културе, без места сједињења овог и оног света… наш народ је сматрао да не може да буде потпун народ, да слобода није слобода у целости, да нешто битно недостаје. Битно не само оно поред нас, него у НАМА. Ова мисао није до краја рационална, ма колико рационално звучале наведене тврдње. Један део Косовског завета је дубоко ирационалан, необјашњив, као што и вера није до краја објашњива. Косовски завет је ТАЈНА.

У тој Тајни живеле су и генерације стасале после ослобођења 1912. године, у тој Тајни живимо и ми данас. Јер како објаснити чињеницу, лако проверљиву, да и огромна већина данашњих Срба, после деценијског испирања мозга највише путем медија и деловања идеолога антихришћанске културе, Косово схвата слично својим прецима из прохујалих векова? То је Тајна велика, коју једино могу да објасне песници јер је наука немоћна.

Баш по речима песника Косово је „грдно судилиште“. Изгледа да је у српској историји то константа. И поред многих других догађаја који су оставили траг у народној свести, изгледа је само Косово преодређено да буде место суђења и познања у свим временима. Неко би могао да се запита зашто неки други део српских земаља није овако судбински схваћен? Ниједан други простор није оставио толики траг у Србиновој свести. Зато се баш на Косову најбоље доказује патриотизам на делу. Тамо се као у огледалу показује свачије лице – оно лепо, које сија духовним сјајем или оно ружно које мрачи све око себе; оно пуно људске радости јер се бори за Правду и Истину, или оно пакосно које мрзи цео свет; оно које је свесно смисла свог постојања или оно које смисао види само у туђинском, често антицивилизацијском духу; оно које је задивљено лепотом домаће културе или оно које се клања туђим идолима; оно загледано у грачаничке куполе, дечанска звона и фреску Љевишке или оно што тражи насладу својим чулима у ријалити свету; оно које слави Обилиће или оно које уздиже Бранковиће. Да, и данашња генерација Срба мора да се покаже каква је баш на Косову и у вези Косова.

Разум не помаже при сагледавању разлике између позиције силника овог света којима је баш стало да отцепе један мали део једне мале земље и позиције данашњих Срба. На једној страни је страховита антиправославна, антисрпска, антицивилизацијска пропаганда, покушај преокретања свести, економски притисци великих сила, а на другој страни су сва данашња весеља Срба (славе, свадбе, прославе спортских успеха…) препуна народних и јуначких косовских песама. На једној страни је силовање културе и идеализовање изопачености, својеврсни удар на мозак омладине, а на другој страни је Омладина која масовно носи одећу са косовским симболима и у свим анкетама се већински изјашњава да је свесно национално оријентисана. Како то? Тајна!