Административном одлуком о укидању главне железничке станице у Београду, власт Српске напредне странке је једним потезом обрисала успомене генерација Београђана и њихових гостију. Место сусрета и растанака, љубави и туге, чежње и среће, постало је место за избегавање, депонија и јавни тоалет.
Као кулиса из „Потемкинових села“ само је страна према споменику Стефану Немањи уређена и репрезентативна, док се на месту некадашњих перона сада налазе депоније смећа и грађевинског материјала, а сама станица је зарасла у трње и коров и место је пуно опасности и претеће заразе. Срамно за престони град.
Под притиском инвеститора „Београда на води“ одустало се од туристичког колосека како су нас у почетку лагали. По свему судећи упитна је и идеја о претварању зграде у музеј, јер не примећујемо никакве кораке у остваривању исте. Уколико се и изгради музеј у неком будућем периоду, поставља се логично питање шта ће бити до тада, односно да ли ће зграда железничке станице до тог периода остати ругло и депонија? Свакако, она сада стоји као отворени музеј људске глупости, нестручности, корупције, неспособности и бахатости.
За употпуњавање ове поставке још само фале воштане фигуре Александра Вучића, Ане Брнабић, Синише Малог и Горана Весића.
ГрО Двери Београд
*Извор фотографије: Принтскрин
© 2022. Српски покрет Двери