Двери Крагујевац: Спасити Фабрику оружја даљег пропадања

    Прва електрична сијалица засијала је 1884. године у новој згради чаурнице, онда када ни на Краљевом двору такво осветљење није постојало, а у Европи се о томе говорило као о светском чуду први пут приказаном у Паризу две године раније. Електрични мотор у радионицама крагујевачке фабрике је уведен 1890., а због ефикаснијег снабдевања 1892. је пуштена железничка линија. Године 1890. је покренута производња ручних бомби система Крагујевац, а прва авионска бомба је призведена 1913. На светском сајму привреде 1907. године у Лондону, фабрика је освојила сребрну медаљу. Не смемо заборавити да је пушку ове фабрике носио и краљ Петар када се 1914. прикључио војницима у рову на положајима изнад Колубаре. Заводску пушку носио је и председник Владе Никола Пашић.

Општи значај крагујевачке Фабрике оружја немогуће је сагледати одвојено од Војнозанатлијске школе чије је оснивање један од најбитнијих момената у историји ове фабрике јер је од самог почетка ова установа успевала да обезбеди довољан број високостручних кадрова за израду наоружања и војне опреме. Више од једног века ће свршени питомци ове крагујевачке стручне школе играти улогу у политичком и привредном животу наше земље.

Поставља се питање где је фабрика оружја данас. Након 170 година, нестручним вођењем, поготово у последњих шест година, фабрика се налази на рубу пропасти. Фабриком управља Надзорни одбор без јасно дефинисаног правца, без мера ефикасног пословања, смањења трошкова, одговорног и савесног управљања новцем и побољшања тешких услова рада запослених. После шест година таквог управљања имамо урушену фабрику и невероватну чињеницу да је пропуштена вишегодишња прилика да се фабрика консолидује јер је већ годинама повољна тржишна позиционираност, никада већа тражња за производима, никада повољнији курс долара и донедавно изузетно повољне цене ресурса за производњу.

Таква прилика је пропуштена па данас у многим деловима фабрике нема довољно упослености, ниска остварења производње прате велики трошкови прековременог рада, док су услови рада у многим процесима са становишта безбедности неодрживи и опасни по здравље радника. Опрема је застарела, производња се одвија са огромним напорима, нема расположивих ресурса, у многим деловима се ради без икаквог грејања, док су инвестиције минимизиране.

Фабрика је 95% извозно оријентисана и производно препознатљива на светском тржишту. Током бомбардовања 1999. је претрпела тешка разарања чије се последице осећају и данас јер није било нових инвестиција нити изградње нових капацитета. Уз непоседовање своје енергане и потпуне зависности од „Енергетике“, настали су дугови који датирају из 2001. године. Не треба изоставити чињеницу да се више не школује кадар који би подмладио, унапредио и модернизовао сам процес производње.

Услед свих ових побројаних чињеница не смемо стајати по страни и посматрати пропадање фабрике која носи наслеђе Војнотехничког завода који је увек био један од стубова одбране наше земље и као такав је уграђен у саме темеље наше државности. Треба стати испред судбине 2.500 радника ове фабрике, системски решити постојеће проблеме, ревитализовати производњу и производне услове и на чело фабрике довести стручан кадар који ће домаћински управљати постојећим ресурсима.