Ратко Ракоњац: Сумрак једне митоманије или последњи трзаји Агитпропа

Наравно нико од окупљених на том скупу није поменуо да је тога датума 1941. године почео напад Трећег рајха на Краљевину Југославију и да је у бомбардовању Београда један од главних циљева била зграда Народне библиотеке на Косанчићевом венцу у којој је између осталог страдало и 1365 средњовековних рукописа и повеља. Чак је и генерал-пуковник нацистичке авијације Александар Лер на суђењу признао да је лично од Хитлера добио наређење да први циљ у нападу на Београд буде Народна библиотека „Зато што је у тој Установи сачувано оно што је вековима чинило културни идентитет тог народа.”

Донекле је и разумљиво што о томе ћуте јер како признати себи да су им очеви и дедови били савезници Хитлера у тренутку кад су горели векови српске историје. Јер до 22. јуна и напада Немачке на СССР, Комунистичкој партији Југославије примарни циљ је била револуционарна борба за освајање власти а не ослободилачки рат против окупатора.

Оно што је започео да спроводи Луфтвафе 6. априла 1941. године, брисање културног идентитета Српског народа, наставила је богоборна комунистичка власт након Другог светског рата у наредних 45 година. Да би изградили „ново социјалистичко друштво“ и да би заживеле „тековине револуције“ које су данас на њихову велику жалост „угрожене и нападнуте ревизијом историје“ морали су најпре да се обрачунају са свим оним што је имало предзнак српско и православно. Колико је само предратне интелигенције која није успела да се спасе бекством из отаџбине завршило овоземаљски живот без надгробног обележја пошто су представљали сметњу за успостављање „истине“ креиране у Централном комитету а колико је тек оних којима је било забрањено да се врате из емиграције јер су проглашени за „државне непријатеље“.

Истине ради тековине револуције почеле су да бледе много раније, већ крајем шездесетих и почетком седамдесетих година, када су из државног буџета издвајане на десетине милиона долара за филмска остварења Вељка Булајића, Стипа Делића и Хајрудина Крвавца како би се народу освежило памћење на херојске подвиге јунака из минулог рата јер је по опробаном совјетском рецепту филм у то доба словио за најбоље пропагандно средство. Већ почетком деведесетих година, само деценију након смрти „врховног божанства из Куће цвећа“ тековине револуције почеле су да се урушавају, топе и нестају као мехури од сапунице а највећа тековина НОРа рођена у Јајцу почела у крви да се растаче. Потписник ових редова, „неки политичар“, тада је као ученик првог разреда срицао прва слова.

Господо другови, нису Двери те које руше тековине револуције. Ви и ваши потомци су ти који су скренули са пута за који сте се здушно заклињали да никада скренути нећете. Ваши потомци који нажалост и данас владају Србијом прерушени у напредне, социјалистичке и лажно демократске дресове су ти који су Комунистичку интернационалу заменили европском а црвену звезду петокраку оном жутом бриселском, они који су се зарад личног искључиво материјалног интереса одрекли вас, својих очева и дедова па онда и не чуди што не маре за Светог кнеза Лазара. То су они који данас у име Србије и Српског народа тргују са светим Косовом и Метохијом и који се одричу Косовског завета сматрајући га за „мит“ јер су на митовима одрасли па зато и не познају суштину речи завет.

Јадикујете како се руше бисте и споменици народних хероја. Па не рушимо их ми из Двери, већ ваши потомци, пошто су се нашле на траси ауто-пута који, гле чуда, граде баш они Кинези који се као кажете диве лику и делу Владимира Перића Валтера или боље речено филмском јунаку који тумачи Бата Живојиновића у филму „Валтер брани Сарајево“ који је незванично проглашен за највећи фалцификат југословенске комунистичке кинематографије. Руше исто онако како су то њихови очеви и дедови радили са споменицима из минулих времена за које су проценили да су им се испречили на путу прогреса.

Двери се залажу за заштиту и очување и тих споменика али пре свега за обелодањење пуне истине из времена Другог светског рата и након њега. Јер ће баш ти споменици, када истина исплива на површину, будућим српским нараштајима служити за наук као сведоци и путокази наших погрешних скретања.

Тешко вам је да себи признате да религија звана титоизам није успела да доживи чак ни године „највећег сина наших народа и народности“ али нису вам за то криве Двери, кривца морате тражити у својим редовима. Знам да сте свесни и чињенице да ће нестанком сваке плаве табле са називом улице или бронзаног споменика пасти у заборав тековине и угаснути се наметнути сјај НОРа како што је са престанком свакодневног репризирања партизанских филмова из године у годину постајао све блеђи.

Кажете како немате ништа против „да се том српском монарху нађе неко место“. Па самом чињеницом да сте уместо присвојне заменице „нашем“ искористили придев „српском“ доказали сте да и те како имате, само што знате да би данас отворено ширење србофобије доживело оштро противљење јавног мњења што није био случај док се то радило под полувековним покровитељством УДБЕ. Тиме сте могли да нам кажете само две чињенице или да ви нисте Срби или ако пак јесте да се још увек нисте излечили од болести зване аутошовинизам.

Радује ме да сте научили једну лекцију, не ударате више отворено на Српску православну цркву јер сте видели како пролазе сви они који крену на Цркву и светиње, имате и најсвежији пример бившег председника Црне Горе.

На самом крају желим да вам упутим један пријатељски савет. Покушајте да ствари сагледате без идеолошких наочара које искривљују стварност „И познаћете истину и истина ће вас ослободити“. Јер то је предуслов да са кривудавих стаза којима сте лутали седам деценија изађете на прави пут.

Свети краљ Владислав са улицом или без ње остаће оно што је одувек био „Часног корена славни изданак“, „благоверни краљ српске и поморске земље“ и Светац Божији чији је сјај већи данас но пре осам векова када је као млади принц градио Милешеву.

А Двери ће непоколебиво остати на путу Светог краљ Владислава и путу свог патрона Светога Саве, највећег Србина од почетка до краја света и века, јер знамо да је то једини истинити пут, пут који води у живот.