Бошко Обрадовић: Домаћи радници не смеју бити робље код страног газде
На конференцији за медије одржаној у Чачку, а на тему кршења људских и радничких права у Србији од стране страних инвеститора, говорили су Бошко Обрадовић – председник Српског покрета ДВЕРИ, као и Јелена Глишовић и Јелена Милић – раднице отпуштене из компаније „Форверк“.
Бошко Обрадовић: Са компанијом „Форверк”, првим страним инвеститором који је дошао у Чачак после више година власти СНС – све је пошло наопако од почетка. Овде се не ради ни о каквој страној већ претежно домаћој инвестицији на рачун стране компаније јер је држава дала субвенције за свако новоотворено радно место, а град Чачак поклонио бесплатно градско грађевинско земљиште у вредности од 4,3 милиона евра, комплетно бесплатно опремио комуналну инфраструктуру, и као незапамћен скандал дао име улице власнику стране компаније и пре почетка рада фабрике. Ова страна фабрика је прекршила све уговорне обавезе о броју радника које ће запослити, угрожава здравље радника и животну средину прљавом технологијом која се користи, структура запослених, а посебно руководећег кадра је углавном ван Чачка, присутно је страначко запошљавање преко СНС-а, мобинг и повреде радника на раду, одсуство инспекцијског надзора… Чачански „Форверк” није једини пример тортуре над домаћим радницима у страним фирмама. Недавно је 200 радника, углавном породиља и мајки, добило отказ у фабрици „Магна” у Оџацима. И тамо су радници изложени физичком и психичком малтретирању, дешавају се бројне повреде на раду, а синдикални представници су под сталним претњама.
Да се разумемо: немамо ништа против страних инвестиција, али тражимо одговарајућа радничка и синдикална права за домаће раднике која постоје свуда у демократском свету, као и поштене плате. Знамо и да код домаћих послодаваца често нису добро заштићена радничка права, али посебно инсистирамо на теми страних компанија јер оне добијају огромна средства из државног буџета за свако радно место. Не видим смисао да плаћамо странце да третирају домаће раднике као јефтину радну снагу и плус да их малтретирају и понижавају. Тако испада да актуелна власт продаје грађане Србије страним газдама као робове.
Јелена Глишовић: Због повреде на раду коју сам задобила услед неадекватних услова и због које нисам била у могућности да радим више од месец дана, исплаћивано ми је 65% од укупне зараде. Тек када сам рекла да ћу бити приморана судским путем да решим овај проблем, исплаћено ми је 9 000 динара, а требало је пуно више. Да бих задржала посао одштету нисам ни размишљала да тражим. Дана 6.12. 2021. године на крају смене позвана сам од стране техничког директора у салу за састанке где ми је уручен отказ. Хтела сам да разговарам са генералним директором, али ми то нису дозволили. Само су рекли да морам потписати решење о отказу, што сам из страха и учинила.
Јелена Милић: Из уговора о раду много тога није испоштовано. Као радник испуњавала сам све норме и квалитет који се од мене захтевао. Упркос томе, због лошег квалитета ХТЗ опреме, зарадила сам опекотине. Нисам отишла на боловање, већ сам са опекотинама морала и даље да долазим посао. Отказ сам добила као технолошки вишак, како ја, тако и преко 100 мојих колега и колегиница. Отказног рока није било, већ ми је решење о отказу уручено 15 минута пре завршетка радног времена, што нисам ни до дана данашњег потписала.
Целу конференцију за медије овим поводом можете погледати овде: