Бошко Обрадовић: Између Тита и Стефана Немање бирам Немању
Данас је у Београду одржан округли сто под називом „Нови патриотизам – политика сећања и политика будућности“. О овој теми, говорили су: Бошко Обрадовић – председник Српског покрета Двери, др Владимир Димитријевић – председник Политичког савета Двери, пуковник мр Драган Крсмановић – члан Политичког савета Двери, др Андреј Митић – председник Форума за националну демократију и др Немања Девић – историчар.
Бошко Обрадовић: Београд има довољно партизанских споменика и они треба да остану, али нема споменик ђенералу Драгољубу Дражи Михајловићу, првом устанику у окупираној Европи. У духу националног помирења и јединства, као и дефинитивног закопавања ратних секира из времена Другог светског рата, престоница Србије треба да се одужи првом антифашистичком покрету отпора, старијем од партизанског, а то је Равногорски покрет. Такође, Кућа цвећа треба да постане Музеј жртава комунистичког терора после 1944. године. Важно је разликовати партизане који су се борили за ослобођење од комуниста који су се борили за комунистичку револуцију и завели терор и страховладу након ослобођења Београда. Такође, коначно треба отворити једну широку јавну расправу за и против промене државног уређења и омогућити грађанима да се изјасне да ли су за обнову монархије у Србији. Београд не може имати два оца нације и државности: и Тита и Стефана Немању. Тита препуштамо Кумровцу и онима којима је направио државе које никада нису имали на територијама српских земаља, а себи остављамо Стефана Немању који треба да добије споменик у сваком граду и општини у Србији. Као будући српски председник инсистираћу на превазилажењу свих подела и раскола у српском друштву и држави, као и исправљању поменутих историјских неправди. Бројни други народи Европе би дали све да имају своју аутохтону династију и да им нису странци били владари. Повратак монархије био би коначни чин раскида са комунизмом. Монархија је симбол породичног и домаћинског уређења државе.
Владимир Димитријевић: Демонтирати све митове титоизма у националној свести, најпречији је задатак нове српске елите. Укинути Брозову забрану повратка протераних Срба на Косово и Метохију и Македонију од 1945. године, расклопити сваку титоистичку творевину осмишљену као политичку инсталацију ради прављења граница унутар српског народа, расклопити братство и јединство као лажну догму данас преобликовану у евроунијанство, оставити се небулоза и коначно погледати како ствари стоје са чисто српског становишта. Уклонити НАТО омчу око врата коју је намакао Тито још 1950. када се определио за НАТО и српски народ постепено увео у болест зависности према западњачким животним моделима. Иако живимо у тешким окупацијским условима, Српски покрет Двери се никада није одрекао основних начела српског интереса и онога што је Милош Црњански звао српско становиште, а манифест о демонтажи титоизма је још један доказ за то.
Драган Крсмановић: Ради ефикасног дистанцирања од комунистичког наслеђа сматрамо неопходним следеће: 1. Извршити потпуну реституцију имовине одузете од законитих власника након 1944. године; 2. Јасно одредити националне приоритете у економској сфери; 3. Подстицати развој предузетништва у мањим градовима и на селима; 4. Обезбедити стварну независност судства и правну сигурност грађана; 5. Отварање досијеа тајних служби; 6. Подићи спомен обележја припадницима ЈВуО и Војске Краљевине Србије; 7. Решавање питања „Куће цвећа“ и гроба Јосипа Броза на тај начин да овај квазиспоменик може опстати само као део општег комплекса посвећеног жртвама комунистичког режима а никако као место ходочашћа наследника тоталитарних идеологија.
Андреј Митић: У средишту Новог српског патриотизма треба да се нађе ново колективно сећање, нова историјска политика и ново патриотско васпитање. Манипулација јавним сећањем чини део легитимационих стратегија режима. Зато данас хоћемо да говоримо о потреби новог сећања: новог скупа институционалних пракси, нових меморијалних закона, места сећања, архитектонских и споменичких решења. Време је за нову интерпретацију српске историје: засновану на истини.
Немања Девић: Од 1941. до 1948. комунисти су сами себе видели као неодвојиви део фронта словенских народа и општег револуционарног тока. Победа партизана значила је и остваривање политичких циљева КПЈ, од којих су неки имали дугорочне последице по историју српског народа: 1. Грађански рат продужен је у миру и трајао је и дуго после 1945. године. Само у „дивљим чишћењима“ 1944–1946. ликвидирано је најмање 60.000 цивила; 2. У процесу промене друштвенополитичког уређења укинута је монархија, а са њом и све демократске институције мукотрпно стваране од времена Српске револуције из 19. столећа; 3. Српска политичка, економска и културна елита је уништена; 4. Српски народ је изгубио могућност равноправног учешћа у креирању политике нове државе; 5. Српски етнички простор је дезинтегрисан, чиме су поништене тековине ослободилачких ратова 1912–1918.
Инфослужба Двери
Цео снимак са одржаног округлог стола можете погледати овде: