Бошко Обрадовић: Нови српски патриотизам

    Имати отаџбину значи волети је. Отаџбина је духовна реалност, а држава јесте њена несавршена правно-политичка форма. Патриотизам, то је љубав према духу сопственог народа, према ономе што смо заједно отпатили, жртвом задобили, заветно испунили. То је свест о дугу према прошлим генерацијама. Али патриотизам није само дуг према прошлости, већ пре свега дуг према будућности, према генерацијама која долазе, према нашој деци. Као нација, ми смо савез покољења, прошлих, садашњих и будућих. Зато морамо да се сећамо прошлости, као и да имамо вољу да опстанемо у садашњости како бисмо имали будућност. Зато је наш патриотизам конзервативан, ми желимо да очувамо будућност за наше потомке.

Нови српски патриотизам зато истиче захтев за новом политиком сећања. То значи да желимо да објавимо крај наметнутом осећају кривице и да га заменимо националним поносом. Биографија наше нације не сме да буде редукована на оклеветане ратове и поништени херојски логос наше историје. Ми хоћемо да истакнемо све позитивне вредности наше прошлости, а њих је тако много. У средиште сећања враћамо потиснуте духовне вредности Српске Православне Цркве, моралну снагу наше нације која је увек била субјект историје и значај наших породица као темеља демографске обнове.

Наш патриотизам називамо новим, јер настаје у веома сложеној епохи дехуманизације и деконструкције човека као таквог, у епохи десуверенизације и укидања државности а тиме и слободе, и епохи социјалног дистанцирања као норме, тоталног надзора становништва и укидања права слободне личности. Цео тај глобални контекст радикализован пандемијским и карантинским мерама појачан је код нас укидањем права на изражавање српског идентитета. Нови српски патриотизам је нови и зато јер настаје као различит у односу на лажни патриотизам из деведесетих година 20. века, када је комунистичка номенклатура ради опстанка на власти учинила све да се лажно представи као српска и осрамоти нас пред собом и светом. Лажни, интересни, кафански и корумпирани патриотизам је највећи непријатељ новог српског патриотизма.

Ми желимо да поново легитимизујемо оно што нам систем упорно не да: саму реч српски. Она је негативно маркирана у целом јавном простору, академском простору, али и регионалном где увек конотира негативно. Почели смо и сами да је избегавамо из страха да не наљутимо колонијалне управнике и непријатеље. Зато снажно одбацујемо целокупну нову регионалну политику историје и политику сећања која је утемељена на лажним сребреничким и другим митовима који само служе као оправдање за укидање наше државе и наше нације. То јасно видимо и то нећемо дозволити.

Само летимичан поглед на календар државних празника, њихова селекција и начин прослављања говоре о томе да живимо не само у наметнутом режиму сећања, већ пре свега у режиму заборава. Када се, примера ради, обележава највећа европска мисија спашавања преко 500 савезничких пилота из окупиране Србије под нацизмом, прескаче се информација да су то организовали четници ђенерала Драже Михајловића у слободним српским планинама. Заборав српске жртве, наше славе, наших победа више неће проћи. Зато данас хоћемо да говоримо о потреби новог сећања: новог скупа институционалних пракси, нових меморијалних закона, места сећања, архитектонских и споменичких решења.

Нама је потребно ново морално патриотско васпитање. Нова политика историје и нова политика сећања. Ми смо постали колонија страних уџбеника. И жртва страних интерпретација наше прошлости. Да бисмо као нација опстали морамо да узмемо своју прошлост у своје руке најпре. То је први услов да имамо будућност. То је задатак тако велики да немамо више ни секунд времена за чекање. На изборима 3. априла одлучујемо којим путем желимо да идемо: путем себеодрицања или путем реафирмације свега најбољег из наше историје и традиције.

Ми смо стари европски хришћански народ и имамо са чим и са ким да изађемо пред савремено човечанство. Нема разлога да се било чега стидимо већ управо супротно: имамо све разлоге да се поносимо припадношћу српском народу. Природна предизборна реализација Новог српског патриотизма у пракси јесте уједињење патриота, уставобранитеља и монархиста у један заједнички опозициони Патриотски блок за обнову Краљевине Србије. Уједињење патриота у Србији је стари сан многих претходних генерација који сада почиње да се остварује. Нема јаче политичке идеје од оне којој је дошло време и нема веће части али и обавезе од тога да је наша генерација та која ствара Нови српски патриотизам за 21. век.