Српски Покрет Двери - Лого

Бошко Обрадовић: Трећи пут без Ђиласа и Вучића

Одрастао сам у антикомунизму за који је Запад био најбољи од свих светова, симбол демократије и људских права, ка коме смо хрлили крајем 80-их година прошлог века бежећи из комунистичких стега.

    Испоставило се да Запад има и друго, декадентно, антихришћанско и недемократско, тоталитарно и злочиначко лице које смо први у глобалном селу осетили на својој кожи 1999. године када је НАТО – супротно међународном праву и без дозволе СБ УН – борбардовао једну суверену земљу у срцу Европе.

Да парадокс буде потпун, једину земљу са Балкана која је у Другом светском рату била на страни западних савезника док су сви други били део нацистичког Трећег рајха.

Уместо да први добијемо позив за ЕУ са бесплатном картом – добили смо бомбе са осиромашеним уранијумом.

Шта нисмо урадили до сада на том погубном путу у ЕУ по сваку цену који траје више од 20 година?

Прво је било да сменимо и испоручимо Милошевића Хашком трибуналу, па онда и комплетан војни и политички врх, па да укинемо све царине, уништимо све домаће банке, дозволимо геј параде, расформирамо војску, реформишемо школство и судство, уведемо нотаре и извршитеље, одрекнемо се Косова и Метохије, потпишемо споразуме са НАТО-ом, више пута се извинимо свима за све, наше паре поделимо страним фирмама, променимо Устав, гласамо против Русије више пута у УН…

Али, уценама нема краја и пристајање на сваку од њих било је само увертира за следећу, још безочнију и поразнију.

Исте те 1999. године настале су „Двери“ као гласило студената Београдског универзитета који су још тада као свој циљ истакли трећи пут између јуловских савеза студената и сорошевских студентских организација које су се се нудиле као алтернатива.

И од тада до данас увек на истом, трећем путу између две наметнуте опције: Милошевића и његове прозападне опозиције, Тадића и СНС, бивше и садашње власти, лажних патриота и лажних демократа, интересних родољубаца и интересних грађаниста.

Наизглед у жестоком сукобу, ови политички противници увек су представљали савршени пар који игра представу за јавност са циљем да се никада не појави нешто треће већ да увек мора да се бира искључиво између њихове две понуде.

    И тако смо се вртели у зачараном кругу једног те истог корумпираног правосудног и политичког система пуне три деценије – до 3. априла 2022. године када се на изборима појављују обриси Трећег пута на српској политичкој сцени.

Иако смо о томе много пута причали, донедавно је било тешко разумети шта је то Трећи пут у српској политици.

Људи воле поједностављене представе: или си Вучићев или си Ђиласов.

Не можеш бити нешто треће.

Сада се то променило.

Доказали смо да не мораш бити ни Вучићев ни Ђиласов већ да можеш бити свој и независан.

Питање је да ли би се и овога пута разумело о чему се ту ради да главни носиоци двопартизма у Србији нису панично реаговали јер је њихов пројекат почео да се урушава и почели да играју отворених карата.

Тренутак када до тада љути политички противници – Вучић и Ђилас – крећу у ванредно отопљавање односа, праве ургентан заједнички састанак и склапају пакт о даљем ненападању, означио је први тријумф Трећег пута, његово дефинитивно рођење и утемељење.

Јер, нису се Вучић и Ђилас састали тако брзо и јавно само зато што су забележили лошије изборне резултате него што су им давала њихова пропагандна истраживања јавног мњења већ да би зауставили распад двопартизма који влада Србијом више од три деценије.

Уместо да се у медијима говори о новим политичким идејама и личностима које су преплавиле постизборну политичку сцену, већ трећу недељу након избора имамо само Вучић-Ђилас тематику којом се настоји задржати медијски и политички монопол бивше и садашње власти.

Српски покрет Двери је трећи пут програмски.
  • Уместо гласања против Русије у УН, око чега се слажу бивша и садашња власт, ми бисмо остали војно и политички неутрални.
  • Уместо фаворизовања страних мултинационалних компанија и увозничког лобија, ми бисмо подржали домаћу привреду и пољопривреду.
  • Уместо рекламирања сопствених грађана као јефтине радне снаге, ми бисмо популарисали нашу памет у земљи и иностранству, приватно предузетништво, фриленсере, стручњаке за информатичке технологије, иноваторе и научнике…
  • Уместо подршке стварању Велике Албаније, ми смо за српске интеграције и много већу и бољу сарадњу између Србије, Републике Српске и Црне Горе.
Јер, ако у савременој Европи нема граница између земаља ЕУ – зашто би их било између Србије, Црне Горе и РС?
  • Уместо страних издавача, наша држава би штампала уџбенике и они би били бесплатни за наше ђаке.
  • Загађивачима животне средине би био забрањен рад у Србији или би научили да поштују еколошке стандарде и не загађују наш ваздух, воду, земљу или храну.
  • Недеља би била нерадан дан и у приватном сектору, свако ко ступи у брак би плаћао мањи порез на зараде, а са сваким дететом мањи порез на имовину…

 

    Сад разумете зашто о овоме не сме да се прича већ и даље морамо да слушамо потрошену причу о Вучићу и Ђиласу. Али, Трећи пут долази.

Бошко Обрадовић

Председник Двери

*Извор: Данас

Подели објаву
Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on vk
ВКонтакте
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Share on print
Print
Остале објаве

Будите у току!

Пратите нас на друштвеним мрежама: