Миленковић Керковић: Двери ће тражити нерадну недељу и у приватном сектору упркос противљењу председника Републике

    Иако је и на састанку са посланицима Двери Александар Вучић предлог о увођењу нерадне недеље недвосмислено одбио, синоћ су грађани Србије могли да чују и познате пренаглашене изјаве, попут оних: „Не дам, док сам жив!“ , „Ко сме да забрани људима да раде недељом?“ или „Ко хоће може да умре за машином!“…

Од како је 7. марта 321. године први хришћански император Константин по први пут у историји прогласио недељу нерадним даном, омогућивши тако хришћанима да недељом одлазе у цркву, недеља као нерадни дан постала је цивилизацијски стандард. Док различите конфесије исламске и јеврејске верске традиције нерадним даном сматрају и петак, односно суботу, а радну недељу почињу у недељу и завршавају у четвртак или у петак до поднева, неке од земаља попут Уједињених Арапских Емирата скратиле су радну недељу на четири дана, усклађујући петак као дан за молитву са суботом и недељом као нерадним данима западног пословног света. Велики број земаља уводи након пандемије и четвородневну радну недељу како би подигли продуктивност, задовољство и квалитет рада запослених. Поред земаља у региону које су потпуно или у области трговине увеле недељу као нерадни дан, попут Северне Македоније, Црне Горе и Словеније, а покушавале да је уведу Хрватска и Босна и Херцеговина, недељом не раде ни радници великог броја европских земаља, попут Белгије, Кипра, Чешке, Француске, Немачке, Мађарске, Исланда, Луксембурга, Холандије, Шпаније, Пољске, Велике Британије, као и Турске и Грчке са различитим моделима и изузецима у зависности од туристичких подручја појединих земаља. У већини ових земаља, у законом предвиђеним изузецима за рад недељом послодавци исплаћују дуплиране дневнице, па чак и дневнице увећане два пута, уз право на слободан дан у току радне недеље.

Српски покрет Двери нерадну недељу сматра делом основног права на недељни одмор који традиција, култура и вера наших грађана вековима сматра даном када се човек посвећује Богу, себи, породици и пријатељима. Недељом се породица окупља, негују се породичне вредности, а нерадна недеља питање је здравља и равнотеже породичног, приватног и пословног живота запослених. Недопустив је однос већине послодаваца који запосленима одређују да раде не само недељом, већ и у дане државних и верских празника, попут Дана државности, Бадње вечери и Васкрса, показујући тако непоштовање према држави и религиозним осећањима запослених. У делатности трговине у Србији ради око 200.000 људи, од тога је 80% жена које су мајке или будуће мајке које раде за минималну зараду и које недељу не могу да проведу са својим породицама. Иако трговина не захтева да се ради без прекида, ове жене, често и самохране мајке са минималним платама, не могу недељом да остављају децу у вртиће, па им је због рада недељом не само веома тешко да негују и васпитавају децу, већ и да заснују породицу. У земљи са огромним демографским проблемима, са становништвом у коме 100.000 људи годишње више умре него што се роди и још 100.000 младих и највиталнијих људи оде у емиграцију, рад недељом јесте огроман проблем. Како је мањак радне снаге већ изражен не само у трговини већ и у производњи, увођење обавезне нерадне недеље би подигло продуктивност. Не само да не би дошло до отпуштања већ би долазило до ангажовања нових запослених, поготову у трговини јер би притисак на велике трговинске ланце веома брзо, чим потрошачи стекну навике, постао већи осталих дана у недељи.

И економски и радно-правни и морални и демографски и разлози очувања породице и вођења адекватне породичне политике, али и религиозни и културолошки разлози говоре у прилог увођења недеље као нерадног дана. Како би недеља и у приватном сектору постала нерадни дан, посланици Двери ће предложити Народној скупштини измену радно-правних закона и прописа о трговини, а у складу са својим социјално-економским програмом „За државу која брине“.