Обрадовић: Отета приватна имовина након 1945. као корен пљачке и неправде у Србији

    Пример неспровођења реституције незаконито отете приватне имовине након 1945. најбоље показује како се под маском демократије неправда наставља и продубљује. Потписавши уговор са народом у коме су се обавезали на реституцију, лустрацију, проверу порекла имовине новобогаташа, спровођење декларације Европског парламента о изједначавању злочина комуниста са злочинима нациста, коначно испуњење права и правде после више од пола века – нови властодршци после 5. октобра све су одмах погазили и преварили.

Уместо испуњења предизборних обећања уследила је распродаја државне и друштвене имовине, међу којима се нашла и приватна имовина која је отета након Другог светског рата. Формално, држава доноси закон о попису отете имовине, позивају се власници и наследници да се пријаве, почиње управни спор за повраћај имовине и власничких права. Власници су масовно одреаговали и око 120.000 пријава је поднешено. Али, онда следи мук од стране власти. Уместо реституције и правде, постпетооктобарска власт користи документацију власника, типује имовину, убрзава процесе приватизације, распродаје туђе. Дешава се нова пљачка и неправда.

Тек када је спроведена ова пљачкашка приватизација доноси се закон о реституцији. Међутим, нове неправде су на делу: не враћа се оно што се продало у беснилу приватизације. Не враћају се предузећа, банке, индустрија, занатске радње, акционарска друштва, пензиони фондови, земља, шуме, газдинства, рудници, ортачке радионице, каменоломи, интелектуална својина, задруге, не признаје се закон о наслеђивању, не признају се тестаментални наследници. Уводи се ограничавајући износ обештећења без обзира на вредност имовине која је одузета. Једном речју, дискриминација у пуној снази.

Јасно је да овим законом и његовим спровођењем оштећени грађани Србије нити су обештећени нити је неправда исправљена. Отета приватна имовина после 1945. године је корен сваке наредне пљачке и неправде у Србији. Иста та приватна имовина завршила је као плен тајкуна и страних компанија у пљачкашким приватизацијама уместо да је враћена правим власницима чиме би ојачао српски домаћи предузетнички и средњи слој. То је, поред несумњивог криминала, вероватно и додатни разлог зашто то није учињено. Тај дуг мора бити враћен и неправда исправљена. То гарантујем.