ОТВОРЕНО ПИСМО РАДНИКУ У ЛЕОНИЈУ (Од радника који је рекао ДОСТА)
Ако данас опет навучеш плаву мајицу, прикључиш своје тело на производну траку као да ниси човек већ део машине, и ћутиш док ти газе достојанство — онда знај: ниси ти крив. Тако су те научили. Да слушаш, да трпиш, да се бојиш. Али не мора тако. Ја сам један од многих који су били ту, у „кафезу“, мотали жицу, гледали у сат и чекали звона. И мени су дали ИД број. Претворили ме у статистику. У норму. У нешто што се броји, а не поштује. Сваког дана сам гледао како се људи ломе, ћуте, гурају себе преко границе — све да би неко други живео добро, да би шефови купили бољи ауто, менаџмент добио бонус, а директор одржао презентацију о „успешном пословању“. И то некоме у Немачкој, док ти овде не смеш ни до ВеЦе-а да одеш, а да се не јавиш шефу, без упутства и две жуте траке. Живимо у времену паметних телефона, али нас третирају као идиоте. Не дају ти да мислиш. Само да пратиш инструкцију. Да сушиш руке по правилнику. Да ћутиш кад видиш неправду. Да радиш прековремено без питања. Да изгориш, а да не зовеш то изгарање, него „тимски дух“.
И онда кад дође до отказа — чудиш се. А све је већ било спремљено. Тако пише у уговору који си потписао, а ниси прочитао. У анексу уговора који су ти гурнули под нос док линија иде, а колега чека да му се вратиш, да не стане производња. Потпишеш са датумом уназад — да изгубиш право приговора, а да не схватиш да си управо пристао да будеш један од „вишкова“.
Не дозволи да те више варају! Буди глас истине и вапај правде. Не дај да и ти будеш следећи који ће бити отписан као број — као трошак.
Ово писмо није жалопојка. Ово је позив.
Да данас кажеш ДОСТА. Да не радиш више за туђи бонус, а своју болест. Да не окрећеш главу кад виде да газе друге, јер сутра си ти на реду. Да питаш гласно – зашто се фабрика у Малошишту гаси? Где је наш глас? Где је правда?
Нико ти неће дати слободу. Ни менаџер, ни политичар, ни страни инвеститор. Само ти можеш да је узмеш. Као човек, не као број.
Подигни главу. Погледај колеге. Разговарајте. Повежите се. Пишите. Тражите своје. Није срамота борити се. Срамота је ћутати док те газе.
Има нас још. И није касно. Само треба да почнеш. Баш данас.
У име свих који више нису тамо, али носе ожиљке. У име свих који јесу, али желе нешто боље. У име човека, не ресурса.
Ја сам био један од вас. И опет сам. Само више нисам роб.
