Примопредаја дужности: Обраћање др Владимира Димитријевића Политичком савету Двери

    Са највећим жаљењем (али искрено, то није пука реторика) вас поздрављам иако нисам ту (а хтео бих да будем). Ипак, шаљем неколико речи да знате колико ми је драго што сте се окупили око Политичког савета Двери, то јест око циљева за које се Двери, и даље једине доследно, боре као хришћански покрет на нашој јавној сцени. Ви те циљеве знате, зато и јесте вечерас заједно; знам их и ја, зато сам са Дверима од 1999. године. Много пута сам проверавао себе и своје намере; проверавао сам и Двери и њихов рад. И увек, упркос својим слабостима и слабостима Двери, осећао сам да темељне вредности, са којима је покрет пре двадесет три године почео, никад нису биле изневерене, и да се и даље крећемо ка истом циљу – да Србија буде икона, а не септичка јама. Хвала вам још једном на сабораштву и труду да, по мери својих сила, допринесемо заједничким настојањима.

На место вршиоца дужности председника Политичког савета Двери дошао сам после академика Косте Чавошког, свестан да не могу бити његов достојан наследник. Зато сам трајно остао вршилац дужности, чекајући оног правог који ће ме заменити. И дочекао сам, хвала Богу: дужност преузима професор др Александар Липковски.

Политички савет Двери састаје се по потреби, углавном када је неопходно бавити се стратешким питањима покрета. Увек је у питању дискусија, после које –то је веома важно – треба у писаној форми уобличити препоруку Савета. Треба бити конкретан – после расправе, која, као и увек код Срба, може бити дуга и помало заморна, дати три – четири тачке закључка за које би сви требало да гласају. Наравно, мишљење неког од чланова може бити и издвојено. Пошто у Савету има и оних који су у покрету Двери, и оних који нису, важно је да свака дискусија буде дијалог равноправних – није потребно партијско, него суштинско јединство у ставовима, а њега нема без мултиперспективности.

Као вршилац дужности председника Политичког савета Двери, често сам се суочавао са питањем – зашто сам у тој причи. Свој одговор сам, између осталог, уобличио у књизи „Са Дверима, за Србију“. На овом месту, добио сам и тужбу једног удружења политичких хомосексуалаца, који су ме тужили због текста „У одбрану природне породице“, и који ме, од 2018, развлаче у кафкијанском процесу. Намера им је била да, ако будем осуђен као „дискриминатор“, сенка падне и на Двери. Сада, када се води НАТО рат против породичних вредности, и када се одлучује будућност породичног човечанства, благодаран сам Богу што ме је удостојио да, макар мало, поднесем невољу тамо где нам је свима дужност да будемо – на фронту одбране Господњег лика у нама а против сваког зла које би нам одузело разум, слободу и љубав. То је, као што знате, и фронт Двери.

Дужност председника Политичког савета предајем, како већ рекох, а у договору са свима вама, др Александру Липковском, једном од најугледних професора Универзитета у Београду који се борио против уништења нашег образовног система. Сјајан као научник и поуздан као човек, господин Липковски нема интелектуалних издаја и моралних мрља у својој каријери, а Двери је увек подржавао начелно, као хришћанско – патриотски покрет који брани основне вредности нашег националног постојања. Он ће, наравно, Политичком савету донети већи углед и утицај од мене, али то неће бити могуће без сарадње са свим члановима Савета, и професор то добро зна, јер је оличење саборног начина мишљења.

Драго ми је да су у Савет ушла и нова лица, која ће освежити наш рад и помоћи у даљој борби и сведочењу. Срдачно их поздрављам, поносан на чињеницу да су осетили потребу да још тешње сарађујемо на добро свих нас.

У свет је стигло тешко, тамно доба, час у коме је све мање човештва. Па ипак, наду не смемо губити: јер, како је патријарх Павле говорио, Бог ће помоћи ако буде имао коме да помогне. Да бисмо били достојни вишњег благослова, који, по Његошу, прегаоцу даје махове, треба да се сетимо речи Светог владике Николаја:“Човек изнад свега, а Бог издан човека“. То је гесло којим су Двери почеле, и кога се, и данас, држе на путу ка правој Србији, што, како рекох, мора да буде икона, а не септичка јама.

Хвала свима од срца и да Бог да добар и успешан рад!