Стојановић: Утврдити одговорност – да ли је само систем или смо и ми као друштво заказали?

   Међутим, поред система заказало је још нешто – наша људскост. У данас све више отуђеном друштву и све више присутном „гледању свог посла“, поготово у великим градовима, све више се манифестује отуђеност и небрига о свом ближњем. Свеопшта трка за послом и новцем, уз бесконачно седење испред телевизора или компјутера, као и живот у виртуелној стварности уз мобилне телефоне, довела је до тога да често не знамо ни ко нам је комшија. Прођемо често и без „добар дан“ једни поред других, док је нешто више од тога, попут успутних разговора о времену, здрављу или породици, постало је крајња реткост и све више продукт неких прошлих времена, за која често кажемо да су била боља.

Систем који је заказао показао је сву своју бирократску неосећајност која се често мери само извештајима и бројкама, а мање људскошћу. Зато се свакако мора тражити одговорност надлежних за занемаривање бриге о детету. Међутим, поред институција, одговорност лежи и у сваком од нас „који гледамо своја посла“ и журно затварамо врата од стана да се не сретнемо са комшијама, да не би рекли „добар дан, како сте“, да не би заједно ушли у лифт или кратко попричали о обичним животним проблемима. Можда би нас то „добар дан, како сте“ некад мало задржало у подгревању ручка, гледању телевизије или пребирању по друштвеним мрежама, али сигурно би нам донело осећај испуњености и припадности, јер човек је ипак социјално биће. Да је било тога више, неко би се од станара више заинтересовао о тој породици, неко од комшија би сусретао девојчицу, питао је како је, да ли иде у вртић или школу, да ли је гладна или уредно обучена? Да је било тог „добар дан, како сте“ неко би приметио да ли се игра са децом или је у њеним очима туга?

После овог случаја, цео систем надлежних институција ће морати боље да уреди свој ланац одговорности у раду, можда ће се и мало људски преиспитати свако понаособ, али важније је да ли ћемо се ми као друштво, родитељи или нечија деца замислити о нама самима и где где нам оде људскост? Морамо поново наћи душу и људскост, јер без тога постаћемо свет безосећајних машина, отуђена, безимена, а пре свега, усамљена и несрећна јединка.