Зоран Павловић: Манипулације власти око Косова и Метохије се настављају

    Јавност је била с правом узнемирена када је, након састанка са представницима неколико западних држава, председник Србије изјавио да је спреман да прихвати споразум који се тиче Косова и Метохије, познат под колоквијалним називом „француско-немачки“ те да почне са његовом имплементацијом. Најпре су реаговале патриотске политичке организације, затим национално свесни интелектуалци и људи од угледа у српском друштву, а сигурни смо и да је велики број грађана био забринут за судбину државе јер, према ономе што се појавило у медијима, тај споразум није ништа него корак даље у признању лажне државе Косово. Суочен са захтевима који су му пристигли што преко медија, што званично од посланичких група у Народној скупштини, председник државе је одлучио да буде сазвана Посебна седница посвећена Косову и Метохији. На ту вест јавност је помислила да ће коначно бити обелодањен француско-немачки предлог у целини и да ће се о њему расправљати. Међутим, до тога није дошло. Седница је сазвана са другачијом темом, а то је „Извештај о преговарачком процесу са привременим институцијама самоуправе у Приштини од 1. септембра 2022. до 15. јануара 2023. године“. Поред ове манипулације са темом седнице, председник државе је учинио још једну. Наиме, он је у медијима изјавио да је позвао све политичке странке на консултације, а недуго затим и да је већина то одбила, не појашњавајући ко је одбио, а ко прихватио, те да је то наводно доказ да опозицији није до озбиљне расправе већ до прављења циркуса у Скупштини. И ово, наравно, није тачно, јер никаквог званичног позива није било, а поуздано знамо и да је више посланичких група писало председнику и прихватило разговоре, у и ван Скупштине.

Када је већ дошло до седнице са тачком дневног реда која ни издалека није суштинска јер је сва пажња морала да буде фокусирана на актуелни „француско-немачки“ споразум који јавност није видела, а о коме се навелико прича, ред је да се осврнемо на оно што је дошло до народних посланика.

„Извештај о преговарачком процесу…“ је препун података који су заиста драгоцено историјско сведочанство и то о више питања. Најпре о тешком положају српског народа, а затим о споразумима које је српска власт потписивала, а које албански сецесионисти не поштују и што је најважније о много уступака које је српска власт чинила потписивањем тих споразума супротно интересима државе Србије, што је све ишло на руку албанским сецесионистима у њиховој намери да заокруже своју „независност“.

Тако, на пример, у овом извештају стоји да Курти врши дискриминацију и спроводи насиље над Србима, да од септембра 2022. Привремене институције самоуправе (ПИС) односно самозване албанске власти у јужној покрајини генеришу околности које ће им омогућити да избегну примену ранијих споразума и да намећу једнострана решења која ће отежати живот Србима, да је за ових 4 и по месеца забележено 68 напада на Србе, те да албанске власти не тумаче те нападе као етничке, а да ту логику користе и припадници међународне заједнице. Детаљно су описани и случајеви насиља, посебно упади специјалних снага РОСУ на север покрајине и проблеми око регистарских таблица. Поред тога, описано је шта су све радиле надлежне канцеларије Владе Србије. Истиче се и да се у преговарачком процесу радило на питањима енергетике, слободе кретања, несталих лица, да је на адресу ЕУ упућен захтев у вези интерно расељених лица, али да то није дошло на дневни ред и тако даље.

Извештај је тако написан да читалац треба да извуче следеће закључке: Београд је у свему конструктиван; самозване албанске власти углавном нису конструктивне и углавном не поштују споразуме; све ће бити боље кад се формира ЗСО; ЕУ углавном ћути на неконструктивност албанских самозваних власти; Београд и даље верује у ЕУ.

Међутим, објективни закључци на основу извештаја су следећи:

• Канцеларије које су сачиниле овај извештај детаљно су навеле сва дешавања, што је битно због праћења ситуације;
• Видимо да је очигледно да приштинска страна има подршку западних држава;
• Оно што је најбитније је све оно што је наведено као уступак српских власти од 2011. године до данас албанским сецесионистима, а што представља одрицање од суверенитета и пребацивање надлежности државе Србије на самозване албанске власти;
• Видимо и да аутори извештаја не наводе по којим законима и које државе треба да се формира ЗСО;
• Видимо и да не наводе да је део западне међународне заједнице у коју се уздају признао „Косово“ као државу и да њихови потези иду ка томе да то и Србија учини;
• Видимо и да у извештају нема ни речи о актуелним преговорима са међународном заједницом, посебно са изасланицима западних држава који су у јануару били у Београду.

Независно од садржине извештаја, оно што је најбитније је да овај извештај и није требало да буде једина и централна тема седнице, већ је тема оно што је у медијима најављено као француско-немачки план о КиМ који нико није видео осим председника државе.