Двери Горњи Милановац: Деца и породица морају бити на првом месту!

    Хомосексуалци су припадници људског рода који неком грешком природе имају сексуалне склоности према припадницима сопственог пола. Све остало што се декларише и постројава уз ЛГБТ параду је измишљено и само је циркуска шарада изопачених умова. Лезбејке и гејеви постоје од постанка човечанства. Нису творевина никакве културе па ни „западне“. И у нашем граду их је било и има их. Живе са нама, има их у нашим породицама, комшилуку и на послу. Неки то јавно признају и испољавају, док већина других своју сексуалну оријентацију чувају за себе. Нико не може да тврди да нису имали проблема због тога, али ко од нас није имао проблеме због неких другачијих навика, убеђења, ставова и уверења којих не желимо да се одрекнемо.

Став Двери по питању јавног промовисања хомосексуализма, а посебно деци у предшколски установама и школама је недвосмислен. Нимало не одступа од онога што пише у Уставу и законским актима. Особама са хомосексуалним склоностима, као и свим другим грађанима, држава мора да гарантује и обезбеди сва Уставом загарантована права. Нико не сме да их дискриминише због њихових сексуалних склоности. И ту нема ничега спорног.

Двери се заједно са целокупном традиционалном Србијом противе насиљу које НАТО и Европска унија, замаскирани некаквом „западном културом и западним вредностима“, желе да спроведу над нашом децом и породицом као стубом друштва и државе.

Угроженост и не решавање проблема породице директно је повезано са проблемом беле куге у нашој држави. На првом месту погледајмо основни демографски показатељ. Према Републичком заводу за статистику, број рођених у односу на број умрлих за првих 6 месеци ове године је мањи за тачно 31.012 особа. Само по том основу имамо губитак становништва већи од нашег Горњег Милановца. Овом броју треба додати и оне који су тихо и без помпе отишли у иностранство. Такође, како се број становника константно смањује, тако се погоршава и старосна структура.

Значи, држава мора да фаворизује ступања у брак и рађање деце, а не да се бави легализацијом хомосексуалних бракова.

Такође се залажемо да се заштите и помогну млади брачни парови. Рецимо да им се умањи порез када се венчају, а потом га даље умањивати са сваким новодобијеним дететом.

Двери се залажу да се уведе обавезна нерадна недеља и у приватном сектору, да можемо макар тај један дан у седмици да посветимо Богу и породици.

Мора се унапредити здравствена заштита осетљивих група становништва: жена, новорођенчади, деце, адолесцената, трудница, старих и онеспособљених. Однос према овој популацији је мерило хуманости и успешности једне државне заједнице, мерило пожељности да се у њој живи и ради.

Грађани Горњег Милановца су у више наврата организовали и учествовали у скупљању добровољних прилога за лечење деце. Знамо колико проблема има у том сегменту здравственог збрињавања, јер наше осигурање на жалост нема пара да покрије трошкове оперативних захвата и лечења које се мора обавити негде у иностранству. Већином се ту ради о деци и младим особама.

Уопште није битно колико ће тачно коштати планирано седмодневно парадирање (бело)светских припадника невладиних ЛГБТ организација кроз Београд и Србију. Битно је да се новац мора обезбедити из буџета на терет пореских обвезника – свих наших грађана. Можда ће од тога неко и имати корист, али највише, убеђени смо, чланови и вође НВО сектора у Србији.

А зашто се тај новац, када га већ има у државној каси, не би усмерио за лечење деце? Да не идемо даље и набрајамо за шта се све непромишљено и у циљу политичке промоције троше народне паре и шта је све прече од тога.

И на крају, желимо да поставимо логичко питање. Да ли је рационално и оправдано целу недељу имати у првом плану на свим медијима једну такву, у суштини несврсисходну и за велики број грађана непотребно иритирајућу, представу?

Са друге стране, имамо велики број актуелних проблема. Почев од Косова и Метохије па све до рата у Украјини и његових последица које погађају не само нас, него и целу Европу и добар део Света. Ту су, наравно, и економски проблеми различите врсте. Питамо се, да ли је уопште пристојно дефиловати недељу дана улицама Београда и махати различитим симболима у дугиним бојама док велики број наших суграђана живи са страхом у Косовским енклавама, док велики број радника ради за минималац и док пољопривредници протестује и боре се и са сушом и са државом, како би пословали бар са „позитивном нулом“. Над главом нам висе и огромни еколошки проблеми као што су копање литијума, узурпирање и загађење водотокова, нездрав ваздуха који удишемо…

Најзад, која су то права ЛГБТ популације угрожена у нашој земљи? То би нам, на пример, могла најбоље да објасни актуелна премијерка Ана Брнабић. Која су права ускраћена њој лично?

Имајући све ово у виду, а и то да је протеклог викенда скоро тридесет хиљада грађана став већине исказало на литији одржаној у Београду и на молебанима у храмовима широм Србије, о чему нажалост ни један „слободан“ медиј у Србији није известио, логично, рационално и оправдано тражимо да се „Еуропрајд“ у Београду не одржи.