Search

Зоран Павловић: Ријалити демократија

Од када су друштвене мреже преузеле примат у преношењу вести и извештавању о свему живом, посебно о политичким догађајима, ушли смо у ново доба демократије које можемо назвати „ријалити демократијом“. Демократски поредак је тотално измењен јер су измењени услови пропаганде. Могућности манипулације су много веће.

      Како то изгледа у пракси? Примат имају кратки клипови на разним мрежама, до 60 секунди, који нам преносе неку бомбастичну вест, напад на противника, неку аферу, прљаву шалу и слично, али има и озбиљних политичких ставова. Онда следи низ коментара и лајкова, мање од обичног света, а више од плаћених ботова који организовано шире своју пропаганду. Творци клипова могу да буду политичке странке, али и разне телевизије или интернет подкасти који то раде, у одређеном броју случајева, за новац од политичких актера. Па ако странка плати, биће на неком подкасту и делиће се њени клипови, а ако не плати, онда следи мрак за њу. Тако се формира јавно мњење у делу народа који се окренуо модерним мрежама.

Али до чега ово стварно доводи у суштинском смислу? Да ли је ово добар начин да се развија демократија? Да ли су гласачи информисанији, компетентнији, паметнији?

На основу свакодневног увида у дешавања на мрежама и на основу познавања функционисања демократског система, теоријског и практичног, можемо слободно да утврдимо да је нови вид политичке комуникације преко мрежа обичан ријалити систем који изазива најниже страсти код гласача и у коме победу односе они који највише плате да се тако промовишу и они који су највештији у изношењу кратких информација које су често бесмислене или некултурне, а већином су „спин“ односно демагошке фразе намењене разним слојевима. Главни јунаци су страначки лидери од којих неки показују озбиљне намере да копирају примитивни „ријалити свет“, врло популаран у 21. веку. Понекад тако добијамо „stand-up комичаре са Темуа“, што би рекли млади, који спуштају ниво политике прилично ниско.

Суштинска мана овог новог ријалитија је занемаривање озбиљне идеолошке и програмске компоненте политичких странака. Оно што је најбитније у политичком животу, а то је идеја/ програм, не може да се изрази у кратким клиповима. А како онда може да се каже да је гласач стварно упознат са идејом/ програмом? Можда ће он та сазнања стећи на неком другом месту? Можда, али само у теорији. Мали број људи се информише како треба. (Ту долазимо до питања како се гласачи опредељују, али је то тема која захтева више простора.) Друга лоша последица овог вида пропаганде је уздизање у политичке висине ликова који то по својим политичким и стручним, а неки и по људским квалитетима не заслужују. Краткотрајна клип комуникација не оставља времена да видимо ко је какав.

Поред политичара, активни учесници у овом ријалитију су и разни „аналитичари“, наводно непристрасни али у ствари врло наклоњени некој организацији/ опцији. Овде убедљиво доминира режим јер има највише ресурса. Као по траци, сваког дана, на свим великим телевизијама дефилују „познаваоци“, при чему се „из авиона“ види да су прошли обуку шта да кажу. Режим је овај начин манипулације довео до савршенства. Опозиција, посебно онај проЕУ део, покушава да прати, али нема довољно простора. И ту се види тачно који аналитичар (укључујући и истраживаче јавног мњења) од које организације добија новац. Размислите мало када их гледате. Част изузецима.

Не треба заборавити ни читаву галерију гротескних ликова који су постали популарни на мрежама са разним бајковитим причама. Они својим често бесмисленим изјавама праве конфузију у народу, што опет највише одговара владајућем режиму који има друге начине да задржи своје гласаче, док се опозициони народ бави небитним питањима. Ту је највећи проблем када такви почну да се баве политиком, посредно или непосредно, и тако стечену популарност употребе за добијање гласова, чиме се директно обесмишљава читав демократски процес. Један је причао о ванземаљцима и другим глупостима па постао политички активан, наносећи велику штету опозицији.

Можемо да закључимо да је „ријалити демократија“ један изокренути вид демократије, која и пре овог феномена, у практичном животу, није била одраз теоријских поставки система који зовемо „владавина народа“. Нисмо ни раније били задовољни, а ево показује се да може и горе.

Нисмо против новог начина преношења политичких ставова, учествујемо и ми у томе али трудећи се да одржимо културни цивилизацијски ниво. Кључно је да сви политички актери схвате да смисао политике није у примитивним досеткама, вређању, лагању и спиновању већ у озбиљном раду на идејно-програмским питањима која треба да презентују личности које својим моралним квалитетима гарантују за изречене ставове. То је суштина.

Двери су од свог оснивања највећу пажњу поклањале идеолошком концепту, касније и конкретним програмским решењима која се могу применити у животу. У два скупштинска сазива смо се највише бавили идеолошко-програмским иницијативама, предлагали смо, образлагали, убеђивали, полемисали. Наши посланици, а пре свих Бошко Обрадовић, трудили су се да донесу нешто ново, да отворе видике, да наметну тему промене система. Али, у систему у коме је све било контролисано, у коме је свакоме намењена улога, односно сваком политичком актеру је одређен максимални проценат гласова који може да освоји и спрам тога и утицај који може да има, Двери уопште, па и у Народној скупштини, нису могле више. Али оно што је урађено на идеолошко-програмском пољу остало је забележено и у књигама, за Двери у будућности и за неке нове генерације.

За разлику од Двери, данашњи учесници ове нове „ријалити демократије“ из редова опозиције која је против студентске листе, који су „засијали“ на брзину, не остављају много иза себе. Има ту врло умних људи, које вреди послушати без обзира на идеолошку опцију, али има и разних других типова: оних који само критикују власт, често на ниском нивоу; оних који неком кратком досетком желе да стигну до емоција гледалаца и да од њих добију глас, да преживе; оних који су активни на посебно контаминираној мрежи, препуној мржње… Међутим, свима њима сада планове квари нова генерација оличена у студентском покрету која има намеру да потпуно промени систем и која на више начина показује озбиљност, између осталог и много одговорнијим учешћем на друштвеним мрежама. То нам даје наду да ће се и убудуће поштено и одговорно понашати у дигиталном политичком свету и бити истрајни у промени схватања политике, ма којој опцији се приклонили у слободној Србији.

Зоран Павловић

потпредседник Двери

Подели објаву
Facebook
Twitter
WhatsApp
ВКонтакте
Telegram
Email
Print
Остале објаве

Будите у току!

Пратите нас на друштвеним мрежама: