Драгана Милићевић: За бригу о женама сваки дан, а не само на међународне празнике

    Маћехински однос државе према жени је константан и постављање интимних питања на конкурсу за посао жени да ли планира породицу, да ли је трудна, да ли има децу и ако има колико има деце, потврђује тужну истину. Жена у Србији је данас приморана да ради у шестој деценији живота код страног инвеститора или да иде у иностранство не би ли обезбедила егзистенцију својој породици. Жене у трговинским ланцима раде недељом, подижу терет који није дефинисан уговором о раду, немају плаћен прековремен рад. Ништа боље не пролазе ни жене које раде у пластеницима без обуке о руковању са пестицидима, заштитне опреме и здравствене заштите. За многе жене у Србији је здравствена књижица недостижна. Страх од губитка посла и останка без основних новчаних средстава за живот их приморава да трпе и ћуте, свесне да подршку државе немају. Број убијених, злостављаних, болесних и понижених се свакодневно увећава. Младе жене живе у страху да ће због одлуке да рађају остати без посла, јер институције не раде свој посао. Поражавајуће је да у Србији изузетно мали проценат мајки има стално запослење. У пракси су или незапослене или ангажоване на привременим и повремени пословима са минималном зарадом.

Смрт труднице и породиље у Аранђеловцу и Ужицу је црвена линија преко које не можемо да пређемо. Немамо право на то. Двери су покренуле кампању која има за циљ да се новац предвиђен за улагања у Национални стадион преусмери у улагања у породилишта, савремену опрему и стручни кадар како би се немили догађаји избегли. Породиље морају имати све услове почев од здраве исхране, хигијенских услова па до стручне подршке и поверења у медицинско особље да ће порођај протећи у атмосфери која јој не улива страх, већ веру и оптимизам, јер зна да се налази у сигурним рукама. Труднице и породиље, у земљи која брине о својој демографској безбедност, морају бити светиња.

Женама данас није потребно више права, већ више мајчинских привилегија. Мајке више деце морају имати националну пензију, дакле мајчинство мора бити признато као занимање. Жене на селу морају имати здравствену и социјалну заштиту, а жене преко 45 година животне доби посебан третман при запошљавању како не би трпеле дискриминацију због својих година. По угледу на савремени свет, старије суграђанке и пензионерке морају имати све што је неопходно за сигурну и мирну старост. Мајкама са малом децом мора се омогућити рад само у преподневним сменама са скраћеним радним временом све док деца не напуне седам година живота, а сменски рад укинути све док деца не напуне дванаест година живота.

Недеља мора постати нерадан дан и у приватном сектору и то је управо једна од првих иницијатива посланика Двери у Народној скупштини Републике Србије. Много је простора у којем се жена, а посебно мајка налази у подређеном, пониженом и у крајњој линији нехуманом полошају. Доста је празних прича, страха и смрти, време је за суштинске промене и системско побољшање положаја жена.