Ивана Стојановић: Први мај је данас само дан за предах, о правима радника више нико и не размишља!

     Настао је симболично као сећање на бунт радника у Чикагу, када је у мај 1886. године од стране полиције убијено 50-ак радника, а вође штрајка изведене пред суд. Њих петоро осуђено је на смрт, а тројица на дугогодишњу робију.

Данас, више од 130 година касније, интересантно је споменути колико је друштво напредовало на пољу радничких права, поготово у Србији.

Распадом једног система, под санкцијама, бомбардовањем и на крају пљачкашком приватизацијом почетком 2000-их, распродајом и гашењем многих великих предузећа, огроман број радника остаје без посла, непотребан било коме. Велики је број заиста квалификоване радне снаге на свим пољима која се у том вакуму лоповлука и крађа од стране владајућих и управљачкх структура свих ових година одлучује да напусти земљу и одлази у иностранство. Војводина је тако остала без великог броја радно способног становништва.

Колика су данас права радника? Сада имамо стране фирме, обилато субвенционисане од стране наше државе, које своје запослене раднике третирају као робу. Кад си потребан радиш, после идеш на Националну службу за запошљавање, после те иста та фирма узима са НСЗ и запошљава, и тако у круг. Зараде радника су мале, услови углавном лоши, непрекидан и сменски рад у стојећем ставу, где млади људи испод 30 година већ имају проблеме са кичмом, где жене раде ноћну смену, где се у минут гледа пауза за одмор. Сетимо се само оне приче о пеленама у једној фабрици на југу земље.

Синдикати су успавани и расцепкани и практично без велике снаге и утицаја. Борба за радничка права је, уствари, непрестана потреба свих нас да живимо боље, животом достојног човека. Боримо се да недеља буде нерадан дан за све, да имамо тај осмочасовни рад, који у корпоративном систему рада практично не постоји, па се борба и високостручног кадра, поготово жена, за опстанак на радном месту и ко ће да уради више и боље, наставља и викендима и празницима, уз разна малтретирања. Несигурност за посао условила је одлагање одлуке о заснивању породице и стварање потомства, што је последично довело до катастрофалне демографске ситуације, где се рађамо мање него у време два Светска рата.

И ове године за Први мај сви ће, жељни одмора, отићи у природу и бавити се роштиљем, у друштву пријатеља или родбине. Ипак, помислите да ће и тај дан проћи, а да ће сви горе побројани проблеми остати.

Решење је у већој одлучности, у борби за радничка права, кроз синдикате, у борби за праведније радно законодавство. Али и у заокруживању на изборима оних који вас нису покрали, нису оставили без посла, нису константно лагали и претворили у робље. Будите одговорни, пре свега према себи, али и друштву које ће овде наставити да живи.