Зоран Павловић: Свети Сава на студентском протесту
На Савиндан 2025. године, у делу Београда који представља саобраћајно чвориште познато под именом Аутокоманда, студенти су приредили до сада највећу неформалну уличну прославу првог српског светитеља Саве.
Овим догађајем српски студенти су доказали своју приврженост традиционалним вредностима које су надахњивале генерације пре нас и посебно поштовање према првом и најбољем студенту на најбитнијем духовном универзитету онога времена, на Светој Гори. Свети Сава је тамо изучио богословље али се и научио смирењу као најбитнијој животној науци, тамо је практично дипломирао и докторирао и вратио се у Отаџбину да помогне брату у тешким временима, да као професор утврди веру у народу, да утемељи српску просвету, да успостави правни поредак.
Шта је узрок овој неформалној величанственој прослави? Наши данашњи студенти су деца која су Светог Саву славила од обданишта, учили песмице, учествовали у приредбама, глумили у представама. Они сада као студенти осећају да им је Сава Отац, покровитељ, заштитник јер Свети Сава је за њих саставни део живота, члан шире, школске породице. И као такви, осетили су потребу да га прославе на сред улице, у сред побуне против ненормалног друштвеног поретка заснованог на корупцији и неморалу сваке врсте. Обраћање Светом Сави тога дана није било само део фолклора, то је била исконска потреба.
Српски студенти препознају Светог оца Саву и као свог претечу, као некога ко је у њиховим годинама извео највећу унутрашњу револуцију, да би затим упутио српски народ правим путем. Нешто слично данас чине и они, Савини потомци. Српска студентска омладина упућује својеврстан позив свима да се успостави нормалан друштвени поредак и српски народ усмери путем мира, љубави и слободног нормалног живота. А нормалан живот значи и да постоји правни поредак и да се зна ко шта ради. Српски студенти желе исто оно што је желео Свети Сава. Њихова борба за праведно и поштено друштво, без икакве личне користи, борба је за добробит заједнице и самим тим испуњавање друге највеће Христове заповести „Љуби ближњег свог као самог себе“.
Можда данашњи студенти не знају да објасне своја осећања стручним богословским изразима, можда не иду редовно у цркву, али својим поступцима доказују да им је Савино дело познато, да га поштују и да раде нешто слично ономе што је он радио. Њихово обраћање Светом Сави може да се тумачи и као усмеравање мисли ка вечности и вапај за посредништвом пред престолом Творца.
Ова прослава Светог Оца на сред улице је најбољи доказ да постојимо као народ. Новозаветна истина је да се Сила Божија у немоћи показује, а мудри песник је оставио стих: „Није све пропало, кад пропало све је“. Баш када смо помислили да смо дотакли дно и да нам више нико не може помоћи, када је неморал преплавио политику, када су завладали најгори поништавајући најбоље, што је кулминирало обрушавањем тона камења на главе недужних, појавила се сила Божија кроз студентску младост и засијала оном исконском светлошћу у коју су гледале све генерације од Светога Саве. То је светлост мира, љубави и слободе, највећих вредности српског народа и хришћанске васељене. Није све пропало, заиста, и не може да пропадне. Деца Светог Саве су препознала моменат, пробудила се и буде старије.
На улицама српских градова управо се изводи духовна револуција. Препознајмо и придружимо се.
Зоран Павловић
Потпредседник Двери
