Перица Јовановић: Власт после 13 година признала да су високе марже институционализована пљачка народа
Када власт после 13 година непрекидне владавине објави да ће од 1. септембра ограничити трговачке марже и снизити цене на око 3.000 производа, то није никаква социјална брига, већ признање кривице. То је отворени доказ да су грађани све време били изложени пљачки, легализованој, институционализованој и под заштитом државе.
Од 2012. године до данас, смењивало се девет влада Александра Вучића и Српске напредне странке, али економска политика је остала иста: дозволити трговачким ланцима, тајкунима и увозничким картелима да диктирају цене основних животних намирница. Грађани су на својој кожи осетили резултат. Србија је постала земља у којој је храна често скупља него у Европској унији, иако су плате вишеструко мање.
Политика „козметичких мера“
Данас власт нуди снижење од просечних 15% као наводну помоћ. Али тиме само открива да је простор за зараду био огроман и да је народ све време плаћао енормне марже. Уместо да се питање цена решава системски, држава се одлучује за козметичке потезе, делимично снижавање цена намирница и хемије, док се највећи проблеми не дирају и не помињу.
Гориво, које је међу најскупљима у Европи, остаје недодирљиво. Струја, која би у енергетски богатој земљи попут Србије морала бити један од стубова конкурентности и социјалне стабилности, од 1. октобра поскупљује. Народ добија нешто јефтинију тестенину, али плаћа све скупљи бензин и електричну енергију, без којих нема ни домаћинства, ни привреде.
Србија као колонија профитера
Оваква политика није ни социјална ни економска. Она је колонијална. Српска држава, уместо да заштити сопствени народ, годинама је штитила интересе малог броја повлашћених увозника и трговачких корпорација. Монополи су цветали, цене су дивљале, а домаћин је постајао талац на сопственом тржишту.
Ограничење маржи стога није доказ бриге, већ доказ да је систем био намерно постављен против грађана. Уместо да се изгради политика подршке домаћем произвођачу, самодовољности у храни и енергетској независности, власт је изабрала да се ослони на увоз, на монопол и на политички маркетинг.
Ко ће одговарати?
Када власт каже да сада „помаже“, она заправо признаје да је 13 година омогућавала пљачку. То више није питање економске политике, него питање одговорности. Колико је милијарди евра извучено из џепова грађана Србије у корист мале клике повезане са влашћу? Колико је српских породица гурнуто у сиромаштво због вештачки надуваних цена?
Ово нису питања за трговачке ланце, већ за државни врх. Јер онај ко је годинама гледао и допуштао да народ живи на рубу глади, док се на касама и пумпама пуне туђи џепови, није само саучесник, већ и организатор пљачке.
Ове мере задигурно нису израз љубави и бриге према сопственом народу, већ плод страха од губитка власти. А власт која влада страхом, а не љубављу према свом народу, већ је изгубила свако морално право да влада.
Перица Јовановић
Члан Извршног одбора Двери
