Зоран Павловић: Предизборне коалиције Двери

         Шта су коалиције? О овоме мора да се каже нешто у преамбули анализе јер то један број људи уопште не разуме. Коалиција је правни споразум две или више политичких странака или група грађана, са циљем да се заједничким снагама наступи на изборима да би се остварио бољи изборни резултат, или да се након избора формира влада. Коалицију могу да направе идејно сродне организације али и мање сродне, које направе договор о неким битним политичким питањима. Договор о идеји и о другим техничким детаљима (распоред на листи…) ставља се на папир и оверава. Потписане стране су у обавези да поштују написани договор, макар то било и неколико тачака. Остали делови програма, око којих се нису договорили, остаје различит и за неко друго време. Тако, више него поштено, коалиција може да се представи грађанима. Поред тога, треба имати у виду и да у случају када се договарају врло сродне организације, остају на снази и различитости међу њима. Колико год да су сродне, оне су и различите у нечему – у делу програма, у наступу, у карактеру личности које их предводе, а могу да буду другачије и у моралним принципима на којима почивају, што је и најбитније.

Без обзира да ли су коалициони партнери слични или различити по неким мерилима, најбитније је да они склапају краткотрајни политички споразум зарад бољег резултата. Ова чињеница је битна посебно за мале странке које не могу саме да дођу до изборног цензуса. Њима је коалициони споразум једини пут до малог успеха, а то је улазак у Народну скупштину. У тој ситуацији су Двери биле свих ових 13 година.

Двери су се појавиле на политичкој сцени са идејом која није била присутна у овој земљи више од 60 година, а то је идеја хришћанског конзервативизма и повратка на старе политичко-друштвене идејне узоре. Сада је та мисао углавном позната и нећемо се око ње посебно задржавати. Али је одмах на почетку било јасно да постоји више проблема који ће ометати намеру овог Покрета да се избори за своје место под политичким сунцем:
први проблем – недостатак новца;
други – затвореност медија;
трећи – оштро противљење опозиционе конкуренције;
четврти – интерес обе власти (пре и после 2012) да се један конзервативни покрет минимизира и онемогући за шта су коришћена сва средства; овде је посебно битан интерес квазипатриотске власти СНС да се угуши глас истинских родољуба који су разоткривали њихове лажи;
пети – константан рад СНС на уништавању целокупне опозиције таблоидним прогоном;
шести – неразумевање бирачког тела о смислу наше борбе, а што је последица непознавања политичке идеје и
седми – најмање битан од наведених али неизоставан, а то је квалитет људи који су приступали Покрету.

Већина проблема била је видљива на почетку, неки су се пројавили касније. Суштина је да је врло брзо постало јасно да Покрет не може да рачуна на изборни резултат који ће гарантовати скупштински статус и даљи развој организације. То се показало после првих избора 2012. и посебно после других 2014. године. Морало је да се размишља о коалицији.

Прва коалиција са ДСС-ом 2016. године је донела успех, сетимо се оних 4,99% и поновљеног гласања након чега је Покрет ушао у Парламент. Али већ тада се видео проблем у чланству Покрета, осетило се велико политичко неискуство па и незнање једног, на срећу мањег, броја утицајних чланова који су се одупирали тој коалицији. Иако је било јасно да су Двери и ДСС веома сродне странке, са око 97-98% поклапања у програмским ставовима, некима је нешто сметало што је био разлог да се подбуњују људи.

Друга велика коалиција са покретом Доста је било, овог пута на локалном београдском нивоу 2018. године, изазивала је полемике због идеолошких разлика. Незадовољници у Покрету су инсистирали на идејном чистунству, не схватајући да је то локални ниво где велике идеје нису у првом плану, већ комунални проблеми. Опет политичко незнање.

Трећи покушај укрупњавања, овога пута не коалиција, био је Савез за Србију 2018-2020. године, који је изазвао много веће проблеме, па и озбиљну поделу у Главном одбору. Срећом, као и први пут, већи део је био за тај Савез што се показало исправним јер је тај потез уздигао Покрет код опозиционог народа, повећао му медијску видљивост и поставио га на челно место целокупне опозиционе сцене. Савез је у програмским начелима јасно назначио циљеве који су били у складу са програмом Двери, а најбитнији циљ је био демократизација друштва. Бошко Обрадовић је тада био неприкосновени лидер опозиције кога се власт највише прибојавала. Његов штрајк глађу (са Иваном Костићем) и митинг који је СНС организовао против једног човека ући ће у историју модерне политике. Иако се показало да је Савез био више него потребан и да је погодио суштину, више битних људи у врху Покрета је константно радило против њега. Касније ће постати јасно да су они и тада били скривени спавачи власти и да су то радили по задатку. Нажалост, Савез се распао у лето 2020. године, а Покрет се окренуо самосталној борби која није имала шансу да донесе резултат. Та одлука је, сада кажемо нажалост а не на срећу, имала апсолутну већину. Покрет је кренуо низбрдо, што се видело почетком 2022. године у истраживањима. Опет је била потребна коалиција, али тада су у опозицији карте већ биле подељене и Покрет је могао да прави споразум само са ПОКС-ом. На срећу, дошло је до коалиције која је увела Покрет у Скупштину. И тада је било доста људи, али ипак мањи део, који су били против те сарадње. И на крају, последња коалиција са Заветницима је дошла опет због истог разлога – немогућности да се самостално уђе у Скупштину. Овде морамо да подсетимо да је идеја Двери била да се створи велика патриотска коалиција која би могла да пребаци 15%, али она нажалост није остварена због опструкције НДСС и Заветника. Уместо четири странке и подршке свих битних патриотски оријентисаних интелектуалаца, савез се свео на две странке. Сарадња са Заветницима у Скупштини по питању очувања Косова и Метохије била је идејна основа коалиције. Јесте било двоумљења због одређеног деловања Заветника у прошлости, али се у Покрету стало на становиште да је питање очувања КиМ битније од свега, да је за то потребан шири савез, да неке лоше ствари код партнера треба да се ставе у страну и да је тај партнер био јасна опозиција, барем је тако изгледало. Да то ипак није тако, чули смо одмах после изборног неуспеха, када је партнер решио да се удоми код власти, што се и десило неколико месеци касније. Двери су, на другој страни, те васкрсне недеље доживеле једну велику победу: нису се продале, сачувале су образ, отпочеле су процес чишћења редова од спавача власти и неспособних кадрова, једном речју – кренуле путем васкрса организације.

Има људи који данас оптужују Двери за то што су Заветници ушли у власт. Ово се граничи са потпуним бесмислом јер свака организација одговара за своје поступке, плус што у том тренутку није било никаквог савеза па ни контакта између ове две. Двери никако нису могле да помогну Заветнике да уђу у власт јер нису биле у Скупштини, пошто коалиција није дошла до цензуса. Заветници су у власт ушли на основу личног договора са најјачом странком, без икакве подршке Двери. Свесни смо да има оних који су плаћени да пишу бесмислице по мрежама, а што потиче из исте кухиње која је онемогућила велику патриотску коалицију и која већ деценијама усмерава политички живот у жељеном правцу. Али има и оних који заиста ништа не памте нити умеју да артикулишу свој став.

Двери су увек тежиле укрупњавању не само да би прешле цензус, већ да би се постигао што бољи резултат опозиције. Нажалост, други фактори су то онемогућавали. Сада је на сцени нова снага оличена у студентима. То је најбоље укрупњавање до сада јер у том покрету су присталице више потпуно различитих идеологија са само једним циљем – смена власти и успостављање реда. Двери су ово укрупњавање дочекале са одушевљењем и великом надом јер је смена власти услов да се у овој земљи успостави прави политички живот. Сада су Двери изабрале најбољег могућег коалиционог парнера, а то је српска младост, а на другој страни су прозреле лажну десну опозицију као сарадника власти, којој је једини задатак да откине који проценат од студентске листе и тако помогне режиму да опстане.

Све наведено о коалицијама је потпуно нормално у политици, и све написано о позицији Двери је јасно и тачно и лако проверљиво. Суштина је у томе да је, у условима аутократије и непостојања основних политичких слобода, мала организација принуђена на савезништва. Али, испоставља се да некима није све јасно. Зато смо морали да напишемо овај текст.