Војислав Мацић: Шампиони без дома
Српски ватерполо је парадокс. Највише медаља, највећи трофеји, олимпијска злата и европски врх, а без сопственог националног центра. Док „делфини“ и даље побеђују, инфраструктура стоји, недовршена и заборављена, као неми подсетник да систем не прати резултат.
Тај парадокс најбоље симболизује недовршени Национални центар за ватерполо у Врњачкој Бањи. Пројекат који је требало да буде база шампиона, место окупљања репрезентација и развоја младих талената, годинама пропада. Уложен новац, дате најаве и положени камени темељци остали су без завршетка, плана и одговорних. Уместо куће ватерпола — добили смо руину.
Проблем, међутим, није усамљен. Док национални центар трули, клубови који су стварали историју једва преживљавају. ВК Партизан, симбол српског ватерпола и фабрика шампиона, данас „дише на шкрге“, ослањајући се више на ентузијазам и традицију него на системску подршку. Зато се намеће непријатно, али логично питање: да ли се српски ватерполо намерно запоставља, па и тихо урушава? Како је могуће да најтрофејнији колективни спорт нема ни базу, ни стабилне клубове, ни јасну стратегију, док се успеси користе за дневну промоцију, а не за трајна решења?
Ово није критика играча и тренера – они су доказ да квалитет постоји упркос условима. Ово је критика система и власти спорта која воли медаље, али избегава одговорност. Без куће, без инфраструктуре и без визије, свака нова медаља биће победа упркос власти, а не захваљујући њој.
А ако је ватерполо наш понос, онда му дугујемо више од аплауза. Дугујемо му дом.
Војислав Мацић
члан Главног одбора Двери
