Зоран Павловић: ЕУ, Србија и „европске вредности“

     О којим „вредностима“ се ради? Овде вреди направити разлику између општих вредности до којих је дошла људска цивилизација, посебно у 19. и 20. веку, и нових „вредности“ које се присилно намећу и без којих ова владајућа администрација ЕУ не може да замисли своју творевину. Правни поредак, једнакост пред законом, борба против корупције, поштовање институција, слободни избори, слобода медија… – то је корпус вредности који је начелно прихватљив свим културолошки профилисаним заједницама и који је после Другог светског рата унет у темеље новог света. Али владајућа номенклатура ЕУ је том списку додала и разна нова „права“ која суштински негирају културолошке особености разних народа на европском континенту. Та „права“ се пре свега односе на питања која задиру у религиозно-филозофске темеље европских народа, пре свега на питање шта је природна породица и шта је човек односно шта је жена. Та „права“ могу да се дефинишу термином „woke култура“ или као наметање истополних бракова и усвајања деце од стране истополних парова, промена ословљавања родитеља са мајка и отац на „родитељ један и два“, пропаганда да је потпуно нормално мењати пол као да је то нешто обично… Све су то нови обрасци понашања које бриселска администрација форсира годинама као нешто што је обавезујуће за земље које желе да успешно заврше процес европских интеграција. И све то се представља као „европске вредности“, око којих се „цела Европа слаже“ и око којих нема разговора. Овај закључак смо стекли на основу увида у садржај медија наше државе која је кандидат за чланство у ЕУ. Дакле, ту нема скривања и то лако може да провери свако ко до сада није схватио.

Након овог одељка који представља опис стања на терену, желимо нешто од изнетог да ставимо под знак питања, а то је: да ли су заиста сви европски народи, и они који су већ у ЕУ и они који теже ка томе, сагласни са „европским вредностима“ како их замишља садашња бриселска администрација? Да ли сви европски народи заиста желе да им породица више не изгледа како је изгледала раније? Ово је кључно питање. И на то питање у свим европским народима нећемо наићи на истоветан одговор већ ћемо затећи прилично подељено друштво, односно велики број Европљана не жели да прихвати „вредности“ бриселске администрације које можемо звати и левим или лево-либералним. Другим речима, велики број Европљана жели очување традиционалних вредности по којима Европа живи и развија се од примања Хришћанства и које су у темељу европске културе. Ти Европљани се организују у разне политичке и друштвене покрете конзервативне оријентације и боре се за свој поглед на свет, и на политичком пољу учествовањем на изборима и преко разних видова друштвеног активизма. Ако се мало боље загледа у њихову организацију и јачину, може да се види да су у успону, да у неким државама већ врше власт у целини или делимично, а да су у неким великим земљама западне и источне Европе више пута стигли на корак до власти и нису успели само због изборних манипулација и превара.

Једном речју, Европа није лево-либерална, у Европи постоји велики број људи који желе да живе у складу са својим хришћанским конзервативним вредностима. Слично је стање и у Србији. Огромна већина народа је конзервативне оријентације, док су лево-либерални једино представници владајућих слојева, дела опозиционе елите и готово сви медији, и владајући и опозициони. Наметање нових „европских вредности“ здушно врше владајући кругови и то законима, кадровским решењима и медијском пропагандом. Знајући за већинско традиционалистичко опредељење народа, власт прибегава великом лукавству да се не би замерила гласачима. Она законе доноси у тишини, медији су затворени за полемику о кадровима, а више него отворени за продор „европских вредности“ или наметање лево-либералних начела, док се власт, пре свега неприкосновени лидер, представља као заштитник оних вредности које су убедљиво већинске у народу. Тако живимо у парадоксу јер једну слику представља прилично површно, често примитивно србовање власти и сликање у цркви, посебно у кампањи, а потпуно другу широке „слободе“ у медијима (ријалити програми препуни неморала, филмски и серијски програм, специјализоване емисије…) и постављање на врло утицајна места кадрова који су у јавности познати као промотери нових „европских вредности“. Томе треба додати више него блиске односе српских власти са бриселском администрацијом, која им даје ветар у леђа због заједничких материјалних интереса, и подршку демократском кандидату у САД на једним од ранијих избора, а који представља персонификацију нових „вредности“. Један од аргумената за тезу да је власт у Србији наклоњена вредностима бриселске администрације је и то што о деловању европске конзервативне опозиције можемо да чујемо само негативне коментаре на великим медијима и ниједан позитиван.

Неко може да се запита зашто ово пролази код народа. Постоји неколико разлога. Први је конфузија коју стварају медији „бомбардовањем“ грађана свакојаким информацијама у којима се људи просто „изгубе“ и које не могу да испрате заузети својим свакодневним обавезама. Други је опчињеност пропагандом о рајском животу у ЕУ која прекрива вредносне компоненте. Трећи је незаинтересованост. Четврти је деловање владајуће странке која купује гласове и наклоност. Пети је непостојање конзервативне опозиције на медијима односно недозвољавање да истинска конзервативна опција дође до изражаја. Уместо ње, упорно се праве и форсирају лажне традиционалистичке опције које само глуме да се боре за хришћанске вредности док су у стварном политичком животу манипулатори жељни мало новца и славе, који не улазе у суштину јер је не знају и који могу лако да се контролишу. Тако је пакет преваре и манипулације заокружен. Стварају се услови да се „испод жита“, без воље огромне већине народа, протуре све могуће „европске вредности“, измишљене у последњих неколико деценија. Србија се тако лагано припрема да уђе у тај нови свет и да се несвесно одрекне својих цивилизацијских вредности по којима је живео и опстао овај народ као српски и хришћански.

Да ли може другачије? Имамо наду у конзервативне европске организације и верујемо у њихову победу. Додатни осећај да може доћи до промена у ЕУ је и тренутна идеолошка сличност руских и америчких конзервативних власти и подршка САД европској опозицији. Нама овде наду пружа садашњи Устав који гарантује опстанак природне породице и стари српски осећај који ће се, без обзира на све замке, пројавити, организовати и супротставити се наметању вредности супротних српским законима живота.