Мацић: У државној служби морају радити најбољи, а не страначки послушници
У Србији се већ деценијама шапатом, али и гласно, понавља иста реченица: за запослење у државној служби најчешће је потребна страначка књижица, рођачка интервенција или давање мита — неретко сво троје заједно. Такав утисак, без обзира на то колико појединачни случајеви били различити, дубоко је укорењен у јавности и представља озбиљан ударац поверењу у институције. То се мора хитно мењати. Уколико желимо да државна служба буде професионална, ефикасна и у служби грађана, избор кадрова мора бити заснован искључиво на знању, способностима и резултатима, а не „преко везе“.
Када министарства објаве конкурс на сајту, од Службе за управљање кадровима очекује се да тај процес буде пример транспарентности и правичности. Међутим, пракса често показује супротно: конкурси трају месецима, неретко и дуже од годину дана, резултати се дуго чекају, а кандидати остају у неизвесности без јасних информација о току поступка. Парадоксално, док сам конкурс уме да траје недопустиво дуго, рок за прикупљање документације за пријаву често је кратак. Кандидати у неколико дана морају да обезбеде уверења, потврде и изводе које издају различити државни органи. У времену дигитализације, када институције већ располажу већином тих података, оваква пракса делује анахроно и непотребно оптерећујуће. Након предаје документације, следи дуг период тишине. Позиви на тестирање компетенција стижу са закашњењем, а сами тестови се често организују у више фаза, са додатним чекањем између њих. Кандидати немају увид у свој број бодова, нити знају како су рангирани у односу на друге. Осећај нетранспарентности подрива поверење у систем и додатно храни уверење да је исход већ унапред познат.
Зато је време за суштинску реформу процеса запошљавања у државној управи. Пре свега, неопходно је увести потпуно електронску пријаву кандидата. Пријава би се подносила путем јединственог портала, уз сагласност кандидата да државни органи међусобно размењују податке. Сву документацију – уверење о држављанству, податке о образовању, радном искуству у јавном сектору и друге релевантне чињенице – прибављали би сами органи службеним путем. Кандидат не би био курир сопствених података. Друго, процес тестирања компетенција потребно је аутоматизовати. Стандардизовани електронски тестови, са аутоматским бодовањем, омогућили би да сваки кандидат одмах по завршетку теста види свој резултат. Поред тога, систем би приказивао и ранг листу – јасно и транспарентно, са увидом у то како је нечији резултат позициониран у односу на друге. То би значајно смањило простор за сумњу у регуларност поступка. Треће, на усмени разговор требало би позивати искључиво најбоље рангиране кандидате – на пример, првих пет или десет, у зависности од броја извршилаца. Тиме би се скратио поступак, смањили трошкови и избегло формално интервјуисање кандидата који реално немају шансе за избор. На крају, неопходно је прописати јасне рокове за сваку фазу поступка – од објављивања конкурса до коначне одлуке и обезбедити њихово стриктно поштовање. Конкурс који траје годину дана није конкурс, већ процес који губи смисао.
Државна управа мора бити пример ефикасности, а не симбол спорости и сумње. Ако желимо стручне, мотивисане и способне људе у јавном сектору, онда им морамо понудити поступак који је брз, транспарентан и праведан. Само тако ће знање и способност коначно постати једина „препорука“ за рад у државној служби.
Војислав Мацић
члан Главног одбора Двери
