Зоран Павловић: Како удовољити народу?

       Ту скоро на једној слави, потегла се прича о политици. И пошто моји саговорници знају ком Покрету припадам, дотакли су се и њега. И наравно не по добру, већ одмах по ономе што им смета. Ово је иначе константа у политичким разговорима, млади кажу „хејтовање“. Елем, један саговорник рече да замера што су Двери биле са Ђиласом, други помену заветницу у ироничном, замерајућем тону, а трећи се прво зачуди: „Па где сте ви? Не видите се…?“ и изрази симпатије, а онда рече да је на неким изборима гласао за СПС!? Четврти који подржава Двери и не замера ништа је ћутао, очито не желећи да полемише. Нисам улазио у даље расправе, осим што сам покушао да објасним да смо константно у смишљеном медијском мраку и да се зато не видимо. Треба поменути да два од четири саговорника знају лично Бошка Обрадовића, а да је свима, по неким животним ставовима, блиска идеја Двери.

Шта нам говоре речи ових заиста добрих људи, који немају злу намеру и нису ботови?

Прво, да су потпали под утицај злонамерних јер су поверовали у разне спинове, а у складу са неким својим ранијим уверењима, по принципу „свако чује оно што хоће да чује“. Тако је пријатељ који није волео демократе тј. бившу власт замерио сарадњу са њима, онај други који је Заветнике гледао негативно имао је примедбу на сарадњу са њима, а трећи је гласао за неку опцију и не знајући зашто, али је задржао симпатије за Двери. Четврти је ћутао, али он је мањина. Спинови су дали резултате јер су потенцирали само дискутабилне примере политичке сарадње Двери дајући им негативан призвук, док оно што је позитивно није могло да стигне до њих или су то негде затурили у памћењу.

Друго, можда и битније, представља нереално сагледавање политике и неразумевање политичког живота, што је општа појава. Људи би хтели да њихова странка победи, а да се не испрља, да њихов омиљени лидер сам освоји власт, а да некако, не знам како, сви други оду негде, да се повуку… А ако случајно њихов лидер ступи у сарадњу са неким ко им се не допада, руши им се сав свет, они окрећу леђа и креће „хејт“. Да ли је могуће то што они желе? Није, чак и да су изборни услови знатно бољи, чак и да су медији слободни. И тада би, због разних разлога, биле потребне коалиције и разна удруживања, што је сасвим природно у политици. У демократским системима је нормално да се праве коалиције између неистомишљеника по одређеним питањима и да се власт дели. То је пожељно јер се онемогућава концентрисање моћи у малом кругу и омогућава боља контрола. Поред тога, посебно је бизарно да се некоме замера што је бивши коалициони партнер и то из предизборне коалиције (дакле, без одговорности за вођење државе), променио страну и из оштре опозиције прешао у власт!? Како се то може спречити, како се уопште људска поквареност може спречити, било где, па и у политици?

Овај мали славски разговор показује да у интернет свету у коме живимо спинови дају резултате, да су људи нереални и да немају потребна знања о политичком животу. Али разговор показује још нешто, што је најбитније – Двери су платиле цену својих дугогодишњих најискренијих настојања да обједине опозицију, и у целини и делимично на „десници“, како би се она што боље супротставила аутократском недемократском режиму који је све ресурсе ставио у службу свог опстанка на власти. У систему у коме су опозицији везане руке, у коме је она приморана да се бори са великим почетним минусом, њено обједињавање је најбитнији услов да ојача и тако покупи расуте гласове, а захваљујући синергији добије и више. Двери су препознале ово и потрошиле велику енергију да се догоди уједињење. Нису успеле у том послу, а Бошко Обрадовић је добровољно отишао у изолацију.

До наших пријатеља на овој слави нису дошле вести о племенитом настојању Двери да обједини опозицију и о томе да је то био главни разлог сарадње са неким странкама са којима, у неким другим околностима, никада не би било сарадње. Ови пријатељи и нису свесни да живимо у ненормалном политичком времену. Они очекују нешто што данас може да припада само свету маште. А таквих људи је много. И све док живе у свету маште, нико им никада неће удовољити. Реалан свет је нешто друго, политика је сурова и прљава. Часни људи у таквом свету политике не могу да буду препознати. Морамо се изборити за другачији свет и другачију политику. Уздамо се у младе.