Зоран Павловић: Српске кафанске приче

      А ето, то обичан народ не види, већ само они, „изабрани“, који те приче шире у атмосфери кафанског дима. Ако, којим случајем, покушате да им негирате неку тврдњу за коју се „из авиона“ види да је неистинита, добићете прекоран поглед и неугодан тон и обавезну реплику која ће имати задатак да вас дотуче јер, авај, како ви смете да доводите у сумњу речи познаваоца светске политике, скривених односа, међународних тајних организација…? Наравно, без тајних друштава се не може. Обавезни масони, уз њих и друге тајне и полутајне групе, а неизбежан је утицај ЦИА, КГБ, код нас разних Служби… Историјске теме су увек присутне наравно на антинаучним основама као и произвољно тумачење воље великих сила. У зависности од степена религиозности, више или мање се тражи узрок данашњим дешавањима у деловању мрачних сила, махом на псеудозилотским схватањима што се назива и прелест (духовна самообмана). У расправама се провлаче скорији догађаји али и они из давнина, рецимо о томе ко је убио Кенедија. У овим причама обавезни део је позивање на ауторитете, попут „причао ми човек који је то лично видео“ или је некоме пренео очевидац, а овај другом, а овај нама срећницима… Често неко лично познаје некога из света политике, махом из трећег ешалона, али је тај довољно информисан да „све зна“. Ове приче карактерише погрешан метод закључивања, јер се на основу неког појединачног примера извлачи генерални закључак без сагледавања других аргумената. Ове приче су посебно колоризоване друштвеним положајем саговорника, односно да ли је он задовољан својим животом или није, да ли је имућан или сиромашан, да ли је стекао имовину поштеним радом или некако другачије. Обично су те кафанске приче одраз њиховог статуса.

Ако је овако као што је описано, а јесте, у шта се може уверити свако ко је икада седео у кафани са неким друштвом или био на неком кућном окупљању у финијој атмосфери, шта можемо да закључимо о политичком образовању широких народних слојева? Да ли овакви, благо речено разговори без утемељења у чврстим аргументима, сведоче о политичкој писмености или неписмености? Да ли се из оваквих разговора може извући исправан закључак о данашњој политичкој ситуацији? Да ли они доносе икакав квалитет?

Искуство које имамо у бављењу политиком и у односима са људима каже нам да су овакви разговори највише плод неукости из области којим се баве друштвене науке, те су више него штетни за рационално политичко промишљање. У оваквим разговорима се не дозвољава да се политика сагледава са аргументованих позиција јер су у њима обично потпуно неутемељене тврдње. У оваквим разговорима је немогуће да се води дијалог на равноправним основама јер је страна која шири неутемељене тврдње сувише заљубљена у свој его и не дозвољава супротан став, ма колико био утемељен у истини.

Но, све док се овакви разговори воде само у кафани, није важно шта ће се рећи и закључити јер то утиче на појединце. Али када се овакви разговори пренесу у политички јавни простор, добијамо врло озбиљан проблем који се преноси на широке народне слојеве. Људи од политичког заната, саветовани од маркетиншких стручњака, на медијима и по друштвеним мрежама преносе разне спекулативне информације настојећи да збуне бирачко тело како би постигли одређени циљ. Тако је нешто што је био само кафански фолклор пренето у шири етар и добило, за Србију тврдимо, врло озбиљне негативне последице. Највећа је потпуно збуњено бирачко тело које се поводи за разним фантастичним причама када се опредељује за кога ће гласати. Највише користи од фантастичних прича има увек најјача странка која се највише и бави оваквим манипулацијама, али и оне мале које плански добијају простор да би заварале одређене делове народа, освојиле опозиционе гласове, а онда одиграле нешто за рачун власти. Једну такву организацију води човек који се у јавном простору бавио ванземаљцима, авионима који нестају па се враћају…

Немамо намеру да негирамо утицај великих сила и њихових служби, о томе су многи научници писали, али је врло битно знати тачне информације, а не неколико паушалних оцена и процена на основу којих се затим гради кафански наратив.

У политичким промишљањима треба бити опрезан јер кафанске теорије воде на ирационалан пут који спречава политичко промишљање засновано на аргументима. Људи постају опседнути заверама, почињу да им се привиђају на сваком ћошку и њихов разум није више способан да промишља на здравим основама. Ако је све завера, ако нема аргумената, онда нема ни политике ни озбиљне политичке организације.

Ни организација којој припадам није остала имуна на кафанске приче, посебно што су њима доста склони десничари који у свему виде завереничку руку неких „тајних моћних сила“. Те приче су у неким тренуцима долазиле и до врха Покрета, претећи да одведу политику нерационалним путем. Срећом, увек је било више разума па су настојања, данас већ бивших, сабораца остајала усамљена. Покрет није имао такву врсту пропуста. Двери су увек успевале да дођу до рационалних одговора на горућа питања данашњице, о чему сведочи разрађен програм. То је квалитет којим могу да се поносе.