Зоран Павловић: Све се види на Видовдан

        Теме на скупу су се највећим делом односиле на Косово и Метохију, а онда и на друге проблеме које је актуелни режим посејао, уз незаобилазно подсећање на значај и смисао Видовдана, а зачињено уметничким доживљајем кроз Ракића на почетку и Шантића при крају, уз неизбежне гусле. Између осталих, обратило се више професора и студената. Већ први говорник, доцент Немања Каровић са Учитељског факултета у Београду, поставио је темељ целом скупу осврнувши се на тумачење Косовског завета и његов значај, што је био сасвим прикладан увод за остале говоре. Студенти су исправно схватили да је управо Косовски завет централно место у историји српског народа али и ослонац у њиховој данашњој борби. Биће потребно време да и неки другачији кругови који подржавају студентску борбу то схвате, али је важно да су студенти као носиоци промена тога свесни.

Управо један од гостију на Н1, уважени професор Чупић, припада кругу људи који не могу али очито и не желе да схвате смисао и значај Косовског завета. Не могу јер су васпитавани на потпуно другачијим основама, а не желе јер се данас залажу за нешто потпуно другачије од тога, за тотално секуларни и грађанистички поглед на свет који би да избрише све оно што подсећа на веру и националну мисао. Професор је изговорио више упитних тврдњи. Најпре, говор доцента Каровића о Косовском завету је окарактерисао као бављење неком давном прошлошћу. Сматра да то нису универзалне вредности и да је о томе требало причати блаже. Он се плаши да ће таква реторика бити схваћена као националистичка и да ће то сметати припадницима других нација у Србији. Поред тога, додао је и да је Косово предато у надлежност Уједињених нација, да није у реду да студенти обећавају решавање питања Косова, да говоре да ће оружјем ући тамо, да је велика грешка ако се студенти баве проблемима које је неко други створио… Уз то, по његовом мишљењу, Срби са КиМ треба сами да преговарају о својој судбини, без државе Србије. То је, отприлике, суштина његовог излагања о овој теми. Треба истаћи да је професор почео са жустрим критикама према националном карактеру скупа, али је до краја емисије мало атерирао и ублажио реторику, вероватно под утицајем много реалнијег колеге саговорника. Сигурно није променио мишљење.

Други саговорник, уважени професор Петровић, био је много реалнији у коментарима. Он је истакао да студенти имају потребу да докажу свој патриотизам и тако негирају пропаганду власти да су издајници. Баш супротно, режим је градио наратив о српству, а са друге стране се одрицао од КиМ и тамошњих Срба. Професор сматра да људи са КиМ очекују да неко преговара у њихово име и да буде на њиховој страни. Закључио је да они који желе да врше власт морају да се баве и косовским питањем јер добар део грађана сматра да је то питање важно.

Немогуће је у једном тексту оваквог типа објаснити уваженом професору Чупићу у чему је смисао Косовског завета. Мора мало и сам да се потруди. За почетак, питали бисмо га да ли је читао Његоша? Или, ако му то звучи старомодно, да ли је чуо за мишљења Исидоре Секулић или Иве Андрића? Ваљда су они прихватљиви његовом левичарском уму. Или да га питамо како би објаснио свест ратника са Куманова који су се 1912. осветили за Косово, 523 година касније? Или је све то безначајно, превазиђено, застарело…?

Констатацију да је Косово предато у надлежност Уједињених нација без навођења других врло битних чињеница у вези тога, можемо само да обележимо знаком чуђења. Да ли је професор читао Резолуцију СБ 1244? Дакле, УН има улогу по тој резолуцији, али да ли професор зна да је по резолуцији Косово и Метохија део СР Југославије, што значи сада део Србије као њеног правног наследника? Да ли зна да Савет безбедности није признао Косово као независну државу? Ставом да је велика грешка ако се студенти баве проблемима које је неко други створио, професор нам је отворио друго питање: зашто би се онда студенти бавили било којим проблемом јер је све проблеме, од корупције па даље, неко други створио? Одговор је једноставан: баве се јер желе да их реше. Али не, то овај професор не схвата. За њега је Косово нешто на шта се уопште не треба освртати. Није нам јасно откуда му помисао о оружаном уласку на Косово кад то нико није поменуо, осим ако он сваку борбу за Косово жели да обесмисли, као и то да ће неко од припадника других нација у Србији бити увређен јер Срби поштују своју историју. Ево баш нас занима како то он схвата? Значи ли то да сви ослободилачки напори треба да се избришу из уџбеника? На пример Карађорђев устанак? Наш коментар је једно велико: СВАШТА! Но, најбољи одговор на оваква питања дали су управо студенти различитих нација које историја не дели.

Изјаве професора Чупића само су још једном потврдиле оно што је свима видљиво одавно. Леви либерали (бивши комунисти, садашњи европејци) би да избришу из српске историје све што мирише на Православље, па им зато смета све што потиче из српског средњег века. За њих српска историја и просвета почињу од Доситеја (кога не одбацујемо), а све раније треба прећутати или рећи онако успут, као нешто застарело и небитно. Оваквим ставом показују тотално непознавање историје и културе.

Поред овог културолошког сагледавања левичарских изјава, постоји и оно политичко. Лево-либерална Србија је састављена од политичких дилетаната који мисле да њихова идеологија може да доведе некога на власт. Они уопште не познају свест српског народа и не схватају да њих има толико да стану под једну шљиву или на једну опскурну друштвену мрежу где се међусобно дописују, а коју можемо назвати и духовном тровачницом (намерно не помињемо име). Не схватају да су они као такви, национално несвесни и врло искључиви, идеалан противник режиму који заклања своју коруптивну идеологију великим заставама и националном реториком која је гротеска из њихових уста, али је ипак добар заштитни кишобран за народ који није довољно упућен у финесе националне мисли и који свет сагледава преко великих телевизија. Плашењем народа да ће неки антисрпски левичари доћи на власт, режим поентира и успева да очува своје позиције ево већ више од 10 година. Закључак је да су леви либерали стварни савезник режима у његовој борби за опстанак.

На крају, вреди издвојити неке поруке са овог скупа. Прва је да су студенти поново запечатили свој однос према националном и косовском питању и да нико више не може да им оспори патриотизам. Друга је да их не занима пропаганда левичара. Трећу је изрекао један од говорника: видеће се да је постојала генерација која није пристала да ћути, као и ко је Србију волео више, а ко је волео власт.

Да су Двери смишљале поруке о Косову и Метохији за краљевачки протест, не би боље смислиле. Ето нових младих свесних Срба, ето таласа који се појавио након сушних година. Ето идеје Двери у новом руху.
Двери су студенти.

Студенти побеђују!