Зоран Павловић: Дипломатија у служби очувања власти

     Прва линија спољне политике је везивање за Европску унију, прецизније речено за либералну Европску комисију. Ваља нагласити овај идеолошки моменат јер је најважнији у целој причи. Ово повезивање је засновано прво на интересу ЕУ којој треба јевтина радна снага, тржиште и сировине, дакле сва три елемента колонијализма, али и на отвореној намери ЕУ да и код нас прошири свој лево-либерални поглед на свет и неке „слободе“ које нису у складу са традицијом људи са ових простора. Заузврат, нова колонија добија мрвице.

Друга нит повезивања била је са Русијом, која је трајала доста дуго, о чему су сведочиле међусобне посете лидера. Ова линија је наравно у српском народу подразумевајућа и режим је на томе градио своје изборне победе. Но, после почетка рата у Украјини љубав је почела да бледи (а можда и нешто раније), а од када се сазнало за извоз оружја Украјинцима, чини се да више нема тако добрих односа. Сада смо сведоци већ интензивних контаката српског и украјинског режима, што је очит знак на којој страни ветар дува. Русија као велика сила жели да остане на овом подручју, али видећемо како ће се то развијати.

Следећа линија је повезивање са арапским светом и Кином из чисто економских интереса. Ово је добро видљива релација, посебно болна јер се евидентно износи велики новац из земље, а оно што остаје добрим делом завршава у џеповима нове олигархије.

Најзанимљивија дипломатска линија је ишла ка САД, али у два правца – први ка демократама, други ка републиканцима. Занимљиво је како је режим дао донацију либералним Клинтоновима, чиме се вођа хвалио, а како сада у другом Трамповом мандату покушава да направи спој са конзервативним републиканцима. У чему је поента? Није ништа необично одржавати односе са великом силом, али како српски режим мисли да се идеолошки постави ако знамо да је у САД непроглашени грађански политички рат између две Америке – лево-либералне и конзервативне? Овај сукоб је кулминирао пред изборе 2024. године, а победа републиканаца је довела до почетка повратка Американаца својој конзервативној традицији и почетка неутралисања штеточинског идеолошког деловања левих либерала. Сад је питање како се ту сналази српски режим? Подржавао је и једне и друге, али кога искрено, а кога из користи? Питање које се надовезује је и како данас режим покушава да и даље буде близак европској либералној администрацији, али и да се приближи конзервативним републиканцима у САД, када се јасно види нетрпељивпост те две идеолошки супротстављене опције. Позната је подршка САД Виктору Орбану (примери су нафтни аранжман и посета Ванса у кампањи), а против кога је устала лева Европа. На другој страни, познато је настојање америчке администрације да се оконча рат у Украјини и преговори које је водила са Русијом. Став ЕУ према Русији је познат.

Дакле, свет се убрзано идеолошки поларизовао, а српски режим још лута. Он се држи скута европске либералне администрације, са којом има развијене односе, читај „пристао је да буде нова европска колонија“, док у исто време покушава да се зближи са америчким конзервативцима, са којима је скоро потписан споразум о стратешкој сарадњи у области енергетике, а има ту и истраживања свемира. Али шта је у позадини? Интерес државе? Побољшање живота обичног грађанина? Већи углед у свету? Или само лични интереси? Време ће показати у ком правцу ће ићи српско-амерички односи у светлу овог новог споразума. Имајући у виду досадашње крајње недомаћинско управљање државом и бројне афере, да ли можемо да будемо оптимисти или ће опет крајњи резултат бити само борба за одржање на власти и повећање личних банковних рачуна новостворене олигархије?

Генерално, српски режим је у последњих 14 година све дипломатске везе градио првенствено због личне материјалне користи, уз глуму да се ради о остваривању државних интереса. Не споримо да је онај професионални део дипломатије заиста радио у интересу државе, али то не можемо да закључимо за политички режим. Као кључни аргумент можемо да наведемо скорашњу изјаву министра спољних послова да су прошле године у Србији деловале „екстремистичке организације“ попут „Антифе” и „Крвавих шака”, које „спроводе политичко насиље“, а што „понекад прелази границе тероризма“. И ту је поента. У конзервативној САД изјава којом се прозива „Антифа“ ће изазвати симпатије. Дакле, српски режим покушава да студентску побуну представи као деловање екстремне левице. Да, то говори исти онај режим који је давао новац председничком кандидату Демократске странке у САД, који се држи скута европских левичара и са њима гради озбиљне послове, који отворено пропагира лево-либералну културу преко својих медија али и тако што поставља људе блиске тој култури на високе државне положаје. А посебно нас занима како ће амбасадор левичар Шутановац успостављати добре односе са САД или ће можда поново у конвертите, што му добро иде. Колико је режиму стало до традиционализма говори и један прилично незапажен али занимљив податак везан за српско-америчке односе, а то је непрестано скривање улоге Равногорског покрета у спасавању америчких пилота (операција Халијард), Да ли због ослонца на левичаре у влади?

Све наведено говори нам да Србијом влада у суштини лево-либерална администрација, која се покрива националном реториком у предизборне сврхе, зарад добијања гласова. Смислили су одличну превару која, нажалост, даје резултате због само једног разлога – политичке и идеолошке неписмености знатног броја грађана.

Шта рећи више? Дипломатија овог режима је препуна обмана, односно користи се за одржавање и увећавање политичке моћи најпре разним финансијским аранжманима, а онда и идеолошким преварама. Данас се покушава са још једном преваром, да се опасном клеветом неутралише опасност од студентског покрета, као једине снаге која може да смени овај трули режим. Да видимо докле ће јој бити домет. Да ли ће режим успети или студенти побеђују? Ово друго, наравно.