Зоран Павловић: Сад смо вас достојни
Свашта смо чули о величанственој студентској борби од неких људи који или нису веровали у српску младост или су потајни љубитељи режима или су застранили у теоретисању о којекаквим заверама. „Ко стоји иза тога, ко то финансира, ко је то организовао…?“ Постоји једно мало оправдање за оваква питања, а то је сувише дуг период у коме није било оваквих величанствених подухвата, па су неки изгубили веру да тако нешто опет може да се деси. Али, и та мала сумња мора да нестане код сваког ко иоле познаје српску историју. Јер, управо нас историја учи да је великих и величанствених подухвата српског народа било у изобиљу и следујући томе, зашто их не би било поново?
Данашња српска младост је у двогодишњој борби потпуно доказала да се лоза великих подухвата само наставила. Народ који је изнедрио велике и умне људе, јунаке и мученике о којима су препуне историјске читанке, народ који је дао Св. кнеза Лазара, народ који је у турском ропству дизао буне и устанке, народ који се васпитавао на епским песмама и легендама о Марку Краљевићу, хајдуцима и ускоцима, народ из кога је потекао Карађорђе, са њим и Вељко и Синђелић, народ чија су деца били Гаврило Принцип и војводе Степа и Живојин, народ који може да се подичи јунаштвом 1300 каплара, народ који је прешао преко Албаније пешке, народ чији је духовни отац Св. Сава, а морални путовођ данашњице Св. Николај Српски – то је народ који мора да има своје јунаке, такве и још боље, и у 21. веку.
Две године се ова омладина борила против силе овога света само памећу, мудрошћу и храброшћу. Сетимо се исписаних бројева телефона и крвних група на рукама, да се нађе у случају хапшења. Сетимо се пркоса пред полицијском тортуром. Сетимо се монтираних оптужби за рушење уставног поретка. Сетимо се смејања у лице криминалцима из ћациленда. Сетимо се поцепаних патика, отечених ногу и фластера на ранама од километарског ходања. Сетимо се ноћи преспаваних напољу, на зимској температури за време ослободилачких маршева. Сетимо се девојке која носи икону и плаче. Сетимо се девојке која у папучама прелази километатре са две заставе на барјаку – архетипска слика Јованке Орлеанке или Бошка Југовића. Сетимо се момка који носи велики крст на челу колоне равнајући стазе генерацији, крст који увек поручује „Овим побеђуј!“ Сетимо се и интелектуалне надмоћи над режимским слугама, и оног хаковања списка ботова, и конспирације са пленума коју режим није могао да победи, и перфектне организације протеста, митинга и шетњи, и проницљивости код састављања листе кандидата, и буђења народа…
Данас није било Турака, али је било дахија, домаћих. А као добра деца највећег борца против неправде, Црног Ђорђа, није могла данашња генерација да остане глува и нема на рушење целокупног друштвеног морала, свега светог што је наш народ чинило великим – на рушење поштења, поштовања и одговорности, али и на наметање лажног морала, лицемерја и кафанског патриотизма којим се скривао најстрашнији криминал и урушавање државе. Ова генерација је својом жртвовањем за опште добро и непристајањм на неправду доказала да је потомак Црног Ђорђа. Онај драмски монолог Милоша Обреновића из филма најбоље описује Србију тада и данас и свагда: „Не заноси се надом да више нема Црног Ђорђа. Пуна их је Србија. Све црњи од црњег.“
По ослобођењу, неки анонимни грађани, који су уз студенте изнели ову борбу, тихи хероји, оставили су венац на осматрачници са Кајмакчалана у очишћеном Пионирском парку, на коме је писало: „Сад смо вас достојни“.
Живеће овај народ.
Зоран Павловић
потпредседник Двери
