Драгана Милићевић: Насиље се не решава насиљем

    Првенствено, јер се интервју ради без икаквог промишљања о последицама који ће исти изазвати код жена које су доживеле једно такво страшно искуство у свом животу које несумњиво оставља трајне последице на њихов даљи живот. Само оне знају са колико храбрости и снаге настављају даље. Медији у Србији одавно немају осећај било какве одговорности па је сасвим излишно очекивати од људи који искључиво брину о профиту било какав вид емпатије и солидарност са осећањима жртве.

Полазећи од тог становишта поступак Информера није никакво изненађење. Међутим, јесте изненађење реакција тзв. бораца за права жена и бораца против насиља над женама који су једну позитивну борбу и реакцију читаве јавности одмах искористили за промоцију сопствене агенде која се по правилу усмерава на борбу против цркве, православља, породице и породичних вредности. Реакција младе жене која уз салву увреда удара власника Информера у задњицу, наишла је на одобравање и дивљење ткз грађанске Србије. Лично могу да разумем нагомилани бес, трпљење, изостанак правде и права, али не могу да га подржим. Растужује ме, јер показује неефикасност државних институција, спавање РЕМ-a и оправдавање насиља када долази са друге стране, оне коју ја подржавам.

Насиље било да је вербално, психичко или пак физичко је недопустиво, посебно од стране оних који заузимају јавни простор и представљају борце против насиља. Такав начин понашања није лек у борби против истог. Оно што посебно изазива забринутост јесте да се једна тако погубна и сложена аномалија нашег друштва злоупотребљава и користи за остваривање нове обмане у циљу покретања ширих народних маса зарад промоције агенде која има за циљ даље уништавње породице и вере. И то је та интересна група која се увек појављује када год се укаже прилика да се нападне све што је српско. И то је њихова политика и идеологија. Да је ова констатација тачна показује и чињеница да свако насиље, као и убиство жене ничим изазвани доводе у везу са вером и породицом. Као да насиље није универзално и не зависи од поменутих чинилаца. Такође заборављају и своју улогу у креирању медија које данас познајемо, као и у економском и духовном уништавању народа.

Ових дана су и жене које носе мараму у храму претрпеле вербални линч. Етикетиране су од тога да су примитивне, затуцане и нецивилизоване до тога да не треба да се појављују у јавности, јер је њихова улога искључиво сведена на то да перу супругу ноге. И то су ти перфидни, подмукли напади на веру и верске осећаје. Оно што случајно прећуткују јесте да верујућу жену нико не присиљава да носи мараму већ је то њен лични избор. Она на тај начин сведочи своју личну смиреност и спремност да се посвети развоју свог унутрашњег бића, односно да води рачуна о својој духовној лепоти, а не само о лепоти лица и тела како јој се свакодневно намеће кроз јавни дискурс. Упрово то и јесте нешто што нам свима недостаје, а то је смиреност и духовна диманзија нашег бића.

Дакле, да би се насиље смањило не сме бити навијачких позиција и злоупотреба истог, јер је то нешто од чега нико није заштићен. Сви заједно морамо развијати свест о погубности и штети насиља по наше друштво и државу. Зато без политизације и жудње за профитом морамо изградити здраво друштво изнова. Са здравим инсистуцијама система и здравим породичним вредностима, али и да свако од нас понаособ победи насилника у себи.